Part 8 - Kavkaz avantura - Batumi, Gruzija

Batumi, Gruzija

Nakon četrnaest sati vožnje, skoro pa bez prekida, stigli smo u Batumi. Pozdravljamo se sa sjajnim likom Guramom, slikamo za kraj i odlazimo svako svojim putem. Naš put, bila je poluurušena zgrada gde smo preko Airbnb-a rezervisali smeštaj za tri evra po osobi. Mlada gazdarica Tamuna, donela nam je ključeve od gajbe i nestala. Stan je bio neuporedivo bolji od zgrade. Zapravo, bio je odličan jer je u njemu bilo sve novo. Ovo nismo očekivali, pa nam je bilo žao jer smo rezervisali smeštaj samo na jednu noć. Već sutra, bilo je zauzeto.

Dok su se ostali tuširali i raspakivali, Aca i ja smo se spustili do dragstora koji je bio maltene u podrumu zgrade. Mlada trudna prodavačica nije govorila engleski, a ruski nije želela. Zbog toga, prstom smo joj pokazivali šta želimo, a ona je to bacala na raf.

- Ko-ko-da - naručili smo jaja, pokazujući krug palcem i kažiprstom.

- Aco pokaži joj desetku rukama, ja kokodačem - našalio sam se.

- Deset - Aca je pokazao, a ona je u kesu stavila petnaest komada.

Kase nema, a čak ni digitrona. Počela je da zapisuje cenu svakog proizvoda na velikom masnom mesarskom papiru, a onda podvukla crtu. U sebi, ali doboljno glasno da mi čujemo, izračunala je koliko košta, zaokružila cifru i okrenula ka nama.

S obzirom da smo bili gladni i iznureni od puta, spremili smo brzinsku večeru, otvorili vino i uživali u ostatku večeri u Tamuninom prelepom stanu, sa malim balkonom sa kojeg je pogled pucao na ogroman svetleći grad i more.

Crnomorska regija u maju mesecu obiluje padavinama, pa su se svi čudili zašto smo se tamo uputili sada. Nikada nisam bio tako izgubljen u vremenu. Sat smo menjali na nedelju dana, a sada smo još uvek zvanično dva sata u budućnosti u odnosu na naše lokalno vreme u Srbiji.

Kišoviti dan je svanuo, ali u najavama je stajalo da će iste prestati u popodnevnim časovima. Preljubazna Tamuna, koja je došla po ključ od svog stana, predložila je da nas odbaci autom do hostela koji smo ponašli. Od Aphazije i Rusije smo odustali, pa smo isplanirali da poslednja tri dana provedemo na moru u Batumiju. Tamuna se super uklapa sa vožnjom u saobraćajnoj halabuci i probijajući se između ogromnih, rekao bih plastičnih i kič, zgrada ovog grada, stižemo do odredišta. Tamo nas je sačekao novi gazda - Laša, koji je bio ljubazan i oduševljen saznanjem da smo Srbi, pravoslavna braća. Pokazao nam je smeštaj, predao ključeve i pošto smo platili, nestao je.

I dok se raspakujemo shvatam da više nego ikada u životu želim da imam svoj hostel. Valjda zbog toga što smo ih ovih dana toliko promenili i valjda zato što imam razne ideje kako bi to moglo da izgleda.

Pošto je kiša konačno prestala ili je bar tako delovalo, krenuli smo u potragom za najboljim adžarskim hađapurijem. Prolazimo pored prelepog i ogromnog parka sa jezerom, mini zoo vrta i izbijamo na “Retro” restoran, po preporuci našeg novog prijatelja Laše. Pošto smo se dobro naklopali i fenomenalni adžarski hađapuri zalili dobrim gruzijskim pivom, sedeli smo još neko vreme u restoran, a ja sam korsito bespaltan interent za surfovanje. U jednom trenutku mi na Fesjbuku izlazi poznata slika, manje poznatog prijatelja, a onda se setim.

- Ljudi, da nije ova ružna siva zgrada ova u Batumiju? - pokazao sam im sliku.

- Da, mislim da je to ta! - dodala je Milena.

- Pa to je Nikola, moj Fejsbuk prijatelj kojeg nikada nisam upoznao. On je avanturista i sada putuje nekom trasom koja prolazi kroz Gruziju! - skočio sam od oduševljenja.

- Zovi ga da se vidimio - predložili su.

- Naravno! - to sam i učinio. Nikola je bio smešten sa prijateljem kod kauč surfing domaćina na svega dve ulice od naše. Došli su sa svojim domaćinom, Turčinom sa Kipra i njegovim prijateljem iz Turske. Naše, sada, brojno internacionalno društvo, izabralo je, sasvim nesmotreno, najskuplji kafić za sastanak. Milsim da sve što nam se dešava ima svoje zašto, pa i zašto smo svi danas ovde i to na ovom elitnom mestu.

Ono što mi se nije dopalo, generalno, kod gruzijskih konobara je što ti bukvalno stoje nad glavom i čekaju da privršiš, čak ne ni dovršiš, svoje piće i odmah ti nude sledeće. Na kraju, uz račun se obračuna 10-ak do 20-ak procenata od računa za uslugu i doda na ukupan iznos za plaćanje. Sa našim računom nešto nije bilo u redu. Iako smo znali za ovaj štos, shvatili smo da su nam uračunali sok više koji niko nije ni popio. Nakon duže rasprave sa šefom, novac nam je vraćen. Eto, pokušaj pelješenja i u elitnim kafićima.

Batumi noću izgleda još plastičnije nego danju, a valjda zbog toga jer su svuda neka šljašteća svetla na zgradama. Kažu da je u sezoni pravi hit i prepun turistima - od jula do septembra. Ovde smo, po prvi put na ovom putovanju, primetili čudne face i sumnjive likove na ulicama. Često smo sretali jedne te iste face.

Nikola i njegov drug Nenad, autom putuju iz Srbije i imaju u planu da naprave krug oko celog Crnog mora.    S obzirom da su svetski putnici, uživali smo u razmeni iskustva i dogodovština sa puta, a onda se rastali. Oni su već sutra napustili grad.

Svanuo je novi dan, a kiša skoro da ne prestaje da pada. Dok ubrzano pijem kafu, jer nemamo dovoljno šolja, i gledam kroz prozor u nemirno more u daljini, uzimam telefon i putem interenta se upoznajem sa pokrajinom u kojoj se trenutno nalazimo.

Adžarija je autonomna pokrajina u Gruziji, na Crnom moru uz samu granicu sa Turskom. Glavni grad je Batumi. Regija je od raspada SSSR-a do 2003. godine imala visoki stepen nezavisnosti, ali je gruzijska vlada uspela da istu smanji. Adžarci, stanvonici ove regije su podgrupa Gruzijaca, ali su za vreme turske vlasti prešli na islam. Imaju svoj jezik koji spada u podgrupu gruzijskog jezika.

Ostalo je još malo do našeg leta do Soluna, pa poslednji dan i to bez kiše, provodimo pijući jutarnju kafu na potpunpo praznoj plaži, a neki od nas i plivajući u ledenom Crnom moru. Nakon ovog užitka, u istom stilu smo nastavili gledajući delfine koji nam iz daljine ukazuju na svoju lepotu i postojanje. Potom smo prošetali gradom i sada, kada nema kiše i kada se zraci sunca polako probijaju kroz oblake, sve izgleda drugačije. Mnogo je ljudi danas na ulciama. Iz restorana se čuje gruzijska tradicionalna muzika. Gruzijci su mnogo prisniji od nas, rekao bih. Prijatelji se, dok hodaju, drže pod ruku i svi su nasmejani. Oca koji šeta s detetom za ruku je, pak, retkost ugledati. Uglavnom to rade majke koje se često odevaju garderobom crne boje. Deca sa rančevima na leđima se vraćaju iz škole, zastaju ispred  crkve i svako od njih se pokloni i prekrsti. Svratili smo i mi u crkvu. Izgledala je veličanstveno.

U pekari u kojoj smo ručali, račun je bio dupliran, pa nakon moje opaske na isti, prodavačica se izvinila i cene svela na normalne. Pošto je nakon jela bilo vreme za kafu, ušli smo u prvi restoran na koji smo naišli.

- Gamalđobat! - pozdravili smo prodavačicu.

- Gamalđobat! - odgovorila je.

- Sorry… - obratila joj se Milena na engleskom.

- No English! - bila je izričita i pomalo drska.

- Ok, priveeeet! - razvuko sam kez.

- Njet ruski! - dodala je ona, takođe izričito.

- Brate, pa šta da pričamo kad ništa ne može - našalila se Milena.

- Lea, probaj francuski! - dobacili smo.

- Bonžur! - nasmešila se Lea, a ova je samo čudno pogledala.

- Mićo, probaj turski, vidiš da piči neka turska muzika - dosetio se Aca.

- Da znaš! Merhaba! - probao sam.

- Merhabaaa! - razvukla je kez.

- O Turciiii… - povika Aleksandar.

- Ćuti, bre! - pogledasmo ga popreko.

- Je l’ sam vam rek’o da su ovde Turci - reče Aca. Na mom samoukom, pomalo zaboravljenim, turskim jezikom, naručio sam čaj i kafu za sve po želji, a prodavačica je počela da vileni. Mi smo se osećali kao poliglote i jezičkih barijera nigde nije bilo. Čak i ova igra sa jezicima na ulasku u ovaj restoran bila je više šala. Na ulicama grada smo primetili mnogo prosjaka i to su uglavnom stare bake umotane u crne marame. One su toliko usavršile svoj zanat da odmah prepoznaju da ste turista i obraćaju vam se na nekoliko svetskih jezika. S druge strane skupi i luksuzni kafići u toku radnog dana su puni življa. Na ulici se voze sve skupi automobili. Čini se kao da nema sredine između ova dva ekstrema. Poznato mi je sve to, kao da doživljavam dežavu… I taksisti su naporni. Trube nam konstantno, zastaju i nude prevoz. Isto kao u Turskoj. Kada uporedim gradski prevoz sa ostatkom zemlje, u Batumiju je možda i najbolji, najčistiji i najredovniji. Na putu do stana, zastajemo ispred jedne, od mnogo crkava kojih ovde ima, a koju do sada nismo primetili. Ispred su, naravno, žene koje prose. Nije retkos da ljudi udele milostinju, pa čak i deca. Valjda ih tako vaspitavaju pa im kultura davanja nije strana. I ne bi mi ova situacija, u moru sličnih, privukla pažnju da nije jedna, od nekoliko žena koje prose, plakala neutešno na sav glas. Sedela je na maloj drvenoj stolici i imala je šarenu maramu. Ispred nje je bila čapa sa svega nekoliko larija u njoj. Ovaj detalj mi se tako urezao u sećanje da mislim da ga neću nikada zaboraviti. Jedna devojčica od otprilike desetak godina starosti joj prilazi, kleknu ispred nje, pogleda je pravo u oči i iz sve snage zagrli. Grlile su se dugo i jako, a mi sve to nemo posmatrali sa ostalim prolaznicima. Žena počinje još više da plače, pa i da jeca, a devojčica joj se poče zahvaljivati “madloba, madloba…”. Nisam baš razumeo celu situaciju, ali nije bilo ni potrebno, jer su nas emocije preplavile. Ne znam da li joj je to majka, baka, poznanica ili se samo saoseća sa njom. Svejedno zanemeli smo. Kako se krećemo ka dolaznoj autobuskoj stanici, sve više imam utisak da smo u Turskoj. Na stotine tezgi, ljudi, na tone najrazličitije robe, neretko mesa - mrtvih životinja na otvorenom, svi se deru i pogađaju za cenu, a kroz celi taj gmetež prolaze auta, taksisti i drugi prevozi, na stotine menjačnica sa raznim kursevima za istu valutu i na sve to počinje kiša. Probijamo se do nazovi “autobuskoj stanici” gde se dvojica ispred mene bez pardona pobiše. Krupniji pak, ovog sitnijeg, iz sve snage udari pesnicom u glavu. Ovaj se strmoglavi na tezgu punu neke razne robe i napravi haos, ali to je izgleda ovde normalno, jer nisam primetio da bilo ko ovo doživljava čudno i reaguje osim nas, koji to činimo samo kolačenjem očiju i zgražavanjem. Pošto traganje za informacionim pultom je bezuspešno okončano, jer isti i ne postoji, otišli smo do radnjice sa pićem. Ugledali smo u frižideru argo pivo, koje je bilo retko iako je lokalno, pa smo odmah zatražili.

- Pet argo piva - zatražio je Aca.

- Njet ključa ot hladilnika - odgovorila je besno prodavačica.

- Nisam je baš najbolje razumeo. Milane, hajde probaj ti! - prokomentarisao je Aca.

- Ar-go pi-vo, pet - pokazao sam joj rukom.

- Njet klju-ča ot hla-dil-ni-ka! Čto ne jasno? - čudila se našoj upornosti.

- A, bre, je l’ shvatate da nema ključ od frižidera - posredovala je Milena sada.

- Ma, shvatam, ali što radi tu kad nema ključ - prokomentarisao sam naglas na srpskom, a ona me je čula, trgla se i objasnila:

- Ja ne rabotaju zdes - objasnila je.

Razočarani jer nećemo dobiti željeno pivo, nastavili smo ka centru grada gde smo bili i smešteni, bez želje da se ponovo vratimo na ovo mesto. Ipak to se dogodilo odmah te večeri jer smo morali da dođemo kako bismo pronašli kombi koji vozi do Kutaisija, do aerodroma.

I samo što smo se ukrcali, jedan krupan lik zaustavlja našeg vozača, vadi ga iz auta nasred ulice i udara ga pesnicom u glavu. Ovaj, vidno slabiji, uvuče se u vozilo, zatvori vrata i sasvim mirno nastavi da vozi. Bilo je ovo kao “dobar dan” za njega sve dok malo nismo odmakli od ovog ludog mesta, a onda je raspalio da psuje. Shvatili smo da mu je preuzeo mušterije, a mi se iskreno nadamo da se to nije dogodilo zbog nas petoro, jer gde god smo se pojavili kao grupa, svi su se lomili oko nas kako bi nas pridobili i prodali svoje usluge. Cene su bile različite, pa smo od kombija do kombija, gledajući i komfornost, ali i cenu, odlučili za ovog, prebijenog.

I dok ostali miruju i već tonu u san, na malom ekranu se prikazuju spotovi gruzijskog turbo folka. Lea je prokomentarisala da je podseća na srpski. Ima smisla. Valjda smo se zato odmah okrenuli novoj igrici kako bi nam vreme što brže prošlo u putu, a to je bila igra “od čega su sve izumr’li dinosaurusi u Kavkazu?”. Više i ne znam šta smo sve lupetali, ali znam da smo se do suza smejali. Bacali smo ideje bez ikakvog smila i reda:

-Od babinih gaća u mom krevetu - počeo sam.

- Od soli u kafi - setila se Lea.

- Dinosaurusi su umreli od zlatnih zuba.

- Od stajanja u jermenskim kombijima.

- Od sprkog i ruskog jezika - opet se oglasila Lea. Postajala je sve duhovitija kako se kraj avanture bližio.

- Od muflonskih jermenskih igara - setila se Milena.

- Od lavirinta u Vardziji.

- Od pesničenja na javnim mestima.

- Od gruzijske turbo folk muzike… I ne znam koliko smo ostalim saputnicima bili dosadni, ali znam da se odavno nisam tako slatko ismejao i pritome evocirao uspomene sa ovog predivnog putovanja. Izlazak na aerodrom, noćenje na istom, a onda i let, činili su nas bliže svojim domovima i kraju Kavkaz avanture. Kako sam se odaljavao od Kavkaza, sve sam ga više voleo i već mi je nedostajao. Toliko jakih emocija i trenutaka, toliko divnih i čudnih ljudi, toliko lepe prirode i zdanja, toliko različitosti, a opet istosti u svemu što ovaj život čini lepim, odnosno manje lepim, zavisno kako na njega gledamo. Ja znam da ću se tamo jednog dana vratiti, a dok se to ne desi, znam da ću često otvarati ove moje zapise sa proputovanja i rado ga se setiti.

I kao i svako, i ovo putovanje me je naučilo mnogim stvarima. Neke od njih su da Balkan nije najluđe mesto na svetu gde se čovek može roditi, da nismo jedini koji ne volimo skoro sve svoje komšije, da nismo jedini sa užasnim putevima, da ima siromašnijih od nas. Sa sobom nosim gomilu recepata divne kavkaške kuhinje, a u srcu divne ljude - saputnike i one koje smo na ovom proputovanju sretali.

Nadam se da sam vam na neki svoj način predstavio moje viđenje ovog dela sveta i da sam vas ohrabrio da jednog dana, ukoliko već niste, okusite ovo iskustvo na sopstvenoj koži. Srećan put!