Part 7 - Kavkaz avantura, Jermenija
Danas je po planu bio obilazak kaskadnog trga, zatim uspon stepeništem do krova grada sa kojeg puca pogled na celi grad i planinu Ararat u pozadini. Po legendi Nojeo plovilo se zaustavilo na vrhu ove planine, na kojem se i dan danas vidi ulegnuće od barke. Potom smo prošetali do spomenika “Majka Jermenije” i saznali da je ona starija od “Majke Gruzije”. Tamo su bili izloženi tenkovi i vojni avioni. Odatle smo parkom odšetali do ogromne kapije koja je predvajala stari i novi deo grada. Iza nje bio je ulaz u ogromni kompleks koji je predstavljao luna park sa raznoraznim spravama i igračkama.
Gde god su primetili da smo stranci i da pričamo neki jezik koji liči na ruski, svi su nas pitali odakle dolazimo. Moram sa ponosom reći da kada smo rekli Srbija, većina njih se u najpozitivnijem smislu reči obradovalo dodajući da smo braća.
Spomen park žrtvama genocida 1915. godine je bio i suviše potresan za nas. U znak zahvalnosti za priznanje genocida putem kojeg je Jermenija izgubila trećinu tadašnje teritorije i milion i po stanovnika - žrtava, sačinjen je čitav ovaj kompleks - park. Predsednik svake države koja je priznala genocid, posadio je ovde drvo i postavio ploču. Među stablima nalazi se i sprska jela koju je posadio tadašnji predsednik Boris Tadić.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva sa putovanja, shvatio sam da se čovek najbolje može upoznati sa lokalnim mentalitetom i proizvodima, posećujući pijacu. Zbog toga smo se svi zajedno uputili na treći kraj grada kako bismo to i doživeli. Ova pijaca u centru grada je prilagođena turistima i veoma je otmena, a i cene su visoke. Zato smo se uputili ka jednoj na periferiji. Za razliku od Gruzije, ovde nas niko nije fizički spopadao secajući nas za rukav kako bi nam skrenuo pažnju na svoju robu i cenu. Ovde su svi stajali nepomično iza štandova, ali su verbalno vodili rat. Nadvikivali su se kako bi nas pridobili da baš njihov proizvod kupimo jer je naravno on i najbolji. Ne znam ni sam koliko jezika sam čuo u sekundi:
- Mister, misteer, please here…
- Senjor, porfavor, aki! Super Armenia, senjor!
- Ara, ara, ara…
Aca i ja smo želeli da kupimo duduk - tradicionalni duvački jermenski instrument koji se pravi specijalno od kajsijinog drveta i koji je neverovatno teško svirati. Prodavci su se lomili oko nas i uz kupovinu jednog duduka nam nudili razne povlastice - rezervni pisak, futrolu sa tradicionalnim jermenskim motivima, svesku sa notama i objašnjenjem za upotrebu na tri jezika… Za to vreme Milena je gledala neke ženske stvari, a Slobodan i Lea su bili u delu sa hranom - raznoraznim đakonijama od koštunjavog i suvog voća. I pošto smo Aca i ja ispazarili duduke, zadovoljni, krenuli smo da nađemo drugare. Na tom putu začuo sam poznati glas:
- Skoljka eta? - bila je to Milena, koja je propričala ruski jezik.
- Rublje, drame, lariji, dolari, evri? - pitala je za valutu prodavačica, a cena je verovatno bila različita za svaku.
- Opa! Vidi je kako cepa ruski! - našalio sam se.
- Nauči se i ona da se pogađa - dodao je Aca.
- ‘Ajde, šetajte. Pustite me da se pogodim za torbu. Vidite kako je lepa, prepuna etno motivima Jermenije - rekla je Milena.
- Te motive, sestro, imaš i u Pirot! - našalio se Aleksandar, ali i nije bio u krivu, jer je materijal i dezen torbe u potpunosti podsećao na pirotski ćilim.
Ostavili smo Milenu da se pogađa i otišli do dela s hranom. Tamo smo spazili Ruskinje iz kombija.
- Mile, nisu li ono one iz kombija - odmah ih je primetio Aca.
- Gle, jesu! - potvrdio sam.
- Privet - prišli smo im.
- Priveeeet! Vi kak? - oduševile su se vidno.
Jedva su nas dočekale i zamolile su nas da se pogađamo za cenu suvog voća u njihovo ime, pa to i učinismo manje-više uspešno. Bilo je smešno pogađati se na improvizovanom ruskom jeziku za Ruskinje. Žena koja je prodavala bila je “luda kao struja”, a ni Aleksandar nije za njom zaostajao u ovoj situaciji:
- Tetka, daj skidku minja! - tražio je popust.
- Njet, ja tebja ljublju! - govorila mu je da ga voli, ali da ne može da spusti cenu.
- Davaj, davaj… - navaljivao je Aca.
- Njet moja ljubimaja. Ti moj sin! - nastavila je ona.
- Mile, ajde probaj ti sa onom tvojom čarobnom rečenicom koja svuda otvara vrata u Jermeniji - pozvao me je Aca u pomoć.
- Sirum he Hajastan - rekao sam da volim Jermeniju.
- Hajastan, Hajastan, Hajastan… - počela je da lupa dlan o dlan i da se dere “Jermenija, Jermenija…”, a to su učinile i njene kolege. Tržnicom su odljevali raznorazni glasovi prodavaca. Na trenutak je nastao pravi šou.
Pošto smo im digli atmosferu i radnu temperaturu, dobili smo dodatni popust, a Aca je od nje zatražio da nam u kameru kaže “Ja ljublju Serbiju”, na šta je ona rekla sva oduševljena šaljući poljubce:
- Ja ljublju zebru! Zebra, zebra, zebra…
- Njet zebra! Serbija! - ispravljali smo je.
- Ljublju serebra! - totalno smo je zbunili.
- Ne srebro! Ser-bi-ja! - trudio sam se.
- Sibirija, Sibirija… - bila je uporna.
Za kraj nam se zahvalila za pozitivu energiju i kupovinu i sve nas izljubila, a posebno Aleksandra. Ruskinje su bile presrećne i prezadovoljne kupovinom i time što su nas srele i činilo se da su potpuno druge osobe nego one iz kombija. Dogovorili smo se da zajedno degustiramo jermenska vina večeras. Konačno su nam se pridružili i ostali drugari, pa smo krenuli u hostel. Usput, iako je bilo toplo, na ulici, na kratonskim kutijama su se prodavala pileća krilca, piletina, sveža riba, jaja, svinjski papci, teleće kolenice… Sve nam je to izazivalo mučninu i čuđenje da li uopšte iko kontroliše svu tu robu.
U hostelu smo se sreli sa Stefanosom, našim, a posebno Slobodanovim novim prijateljem. Opet nas je častio nekim čokoladicama po imenu pogodite - “Ararat”. Saznali smo da govori devet svetskih jezika i da je izuzetno pametan. Njegov otac je Grk, a majka Jermenka. Odrastao je sa bakom u Argentini, koja je tamo prebegla zbog genocida. Interesantno je da Jermena u Jermeniji ima oko tri miliona, a još osam miliona svuda po svetu. Izuzetno drže do svoje kulture i tradicije gde god da se nalaze. Kaže da mu je jako teško da priča o istoriji i tom genocidu jer se uvek seti širom otovorenih očiju i krupnih bojažljivih zenica svoje bake, koja je do svoje smrti svuda oko sebe videla Turke kako dolaze i uništavaju sve živo. Rasplakao se, a mi zanemeli.
Potom je uzeo usnu harmoniku i odsvirao nam svoju jako emotivnu pesmu. Emocija koju smo svi osetili govoril je više od hiljadu reči, pa tekst nije bio ni potreban. Stefanos je otišao na spavanje, a mi na probu folklora sa Lilit i njenim durgaricama.
Jermenski folklor se uglavnom svodi na borbu i bitku, najpre sa muflonima, a onda i sa neprijateljima. Učestvovali smo ravnopravno u njihvim igrama, a onda im pokazali naše užičko kolo i čačak i moram da priznam da im se veoma dopalo. Nakon probe smo se spremili i otišli svi u grad. Našli smo jedan dobar kafić sa živom jermenskom i ruskom rok muzikom, a tu su nam se pridružile, sada već stare prijateljice, Vika i Anja. Posle par dobrih vina i jermenskih piva, celi kafić je bio naš. Svako je sa svakim ćaskao, đuskao i družio se do kasno u noć.
Ujutru nas, zamislite, Lusi nije budila za doručak, a to je valjda jer je imala slobodan dan. Sada je tu bio Rus - Saša, vlasnik hostela, takođe veoma ljubazan čovek. Doručka nije bilo, pa smo shvatili da je to bio poklon i izbor naše drage i najljubaznije prijateljice Lusi sa najsimpatičnijim engleskim jezikom ikada.
Ne znam koliko je sati bilo, ali znam da sam mamuran i da sam poslednji ustao. U sobi nije bilo nikog, pa čak ni ovog ispod mene, sumo rvača, koji je non-stop boravio u hostelu. Treba mi kafa pa kao zombi koračam do kuhinje gde Slobodan i gazda Saša stupaju u kontakt:
- Kak vam nravitsja Jerevan? - upitao ga je Saša.
- Harašo, harašo! - odgovorio je Sloba.
- Tvoj ruski jazik očenj haroš - oduševio se Saša.
- Nije baš… Voleo bih, ali ne znam kako da vam objasnim kako smo doputovali… - prešao je na srpski.
- A, njet! Ja ne ljubim Putina! - drsnuo se Saša.
- Mićo, dođi molim te objasni mu da nisam pomenuo Putina u rečenici - našalio se Slobodan, vidno razočaran nemogućnosti komunikacije.
- Nemoj da me teraš da na bilo kom jeziku pričam bilo šta dok ne popijem prvu kafu - zamolio sam ga i upitao gde su ostali.
- Napolju su, pričaju sa Stefanosom. Opet nam je kupio neke čokolade… Duša! - dodao je on. Primećujući zvonjavu mog mobilnog telefona, podsetio me je da treba da se javim.
- O, Ika! Ne verujem. Ovaj čovek ne odustaje - iznenadio me je ponovo i naterao da ipak progovorim ruski. Ovog puta sam se javio. Želeo je samo da nas pozdravi.
Kada sam skuvao kafu i izaš’o ispred hostela, imao sam šta da vidim. Aca i Milena sviraju duduke, Lea lupa u neku šerpu, a Stefanos usnu harmoniku. Umalo sam rasipao kafu kada sam krenuo da se smejem. Odmah sam im se pridružio zviždanjem, a ispred nas je bilo i nekoliko gledalaca, slučajnih prolaznika. Svi su se smejali i pozitivna energija je odisala u vazduhu. Falila je jedino Lusi za koju sam siguran da bi nam se pridružila.
Nakon našeg malog koncerta, seli smo za sto ispred letnjikovca i ćaskali sa Stefanosom na engleskom.
- Ovde mnogo volite rat? Svi pozivaju na rat i neko osvajanje. Na okupaciju… Sinoć u kafiću, svaki momak koji mi je priš’o obratio mi se rečenicom “Ararat je naš, je l’ znaš?!”. Mislim, ne razumem… - Milena je imala mnogo pitanja za njega.
- Čudan je to narod - govorio je Stefanos, klimajuči glavu gore-dole, gledajući tamo negde u daljinu.
- Ljudi, koliko ćemo dana da ostanemo? - upitao sam drugare jer smo imali plan da to budu dve noći, a ovde smo ne znam ni ja sam koliko.
- Ostaćete koliko god treba da ostanete. Ništa se ne dešava slučajno i loše po nas, čak naprotiv - odgovorio mi je Stefanos, kojeg nisam ni pitao.
- Slažem se, ali imamo let za nekoliko dana - dodao sam, brojeći dane na prstima.
- Bilo kako bilo, ja želim večeras da vas pozovem na večeru u kuhinji hostela u 20 časova. Da li vam to odgovara? - iznenadio nas je Stefanos.
- Naravno - složili smo se svi, klimajući glavama.
- A za tebe Lea, imam jedan poklon - rekao joj je, pružajući svoju ogromnu šaku ka njoj.
- Ali morate da prestanete da mi poklanjate razne stvari. Danas ste mi poklonili duksericu, sada mi dajete neku narukvicu... - odupirala se Lea.
- Ali ja ću se osećati lepo ako to učinim, pa te molim da prihvatiš to zbog mene, ako ne zbog sebe - umiljkivao se ogroman čovek.
Otišli smo do sobe da skujemo plan za večeras i da se dogovorimo šta bismo mogli da kupimo Stefamosu za uspomenu. Kada smo ušli unutra ugledali smo zamračene prozore zavesom i sumo rvača kako spava.
- Brate, da l’ je normalno da dođeš u Jerevan i prespavaš pet dana bez prestanka - rekao je Aca.
- Da nije zapao u komu? - našalio se Slobodan.
- Ne dirajte mi drugara, nego ‘ajde da se dogovorimo za večeras - našalio sam se.
Nakon skovanog plana, spremili smo se i našli sa Lilit i njenom drugaricom Marine, te uhvatili prevoz do sela Garni. Kombi je bio premali za sve nas koji smo u njega ušli. Žene su se vraćale sa pijace. Nosile su prazne krošnje i kante koje su mirisale na sir, i pune kese industrijsih proizvoda za domaćinstvo. Sve su bile nekako iste - široke suknje, kecelje, pleteni jelek i širok osmeh koji je još više dolazio do izraza svetlucanjem zlatnih zuba. Za Acu i mene nije bilo mesta pa smo stajali. Ja sam se i nekako uglavio, ali on se je zbog svoje visine presavio. Uteha nam je bila da ćemo za dvadesetak minuta biti u tom selu, ali svaka nada da ćemo konforno stići ugasila se kada se kombi zaustavio i u isti se ukrcaše poprilično vremešni bakica i dekica. Slobodan i Milena su im ustali, pa nas je sada više bilo na nogama. Starci su bili tako skladan par, a verujem da su imali preko devedeset godina. Ipak, delovali su tako zdravo zbog rumenih obraza i zlatnog osmeha koji nisu skidali sa lica. Svi pričaju u isto vreme na jermenskom, a u diskusiji uveliko učestvuje i vozač koji se neretko srkoz zaokrene prema putnicima i vodi debate.
Inače nisam stig’o da primetim da je saobraćaj u Jermeniji izuzetan. Svi poštuju pravila igre i pešak svuda ima prednost. Moram priznati i da je i više nego čist grad. Lokalci to ne objašnjavaju svojom kulturom i nivoom svesti, već ogromnom broju kamera širom grada. Bilo kako bilo, regulativa se poštuje.
- Voleli bismo da obiđemo Srbiju. Da li je nama potrebna viza? - upitala nas je Marine.
- Nama je potrebna viza, a za vas ne znam, mada mislim da da - odgovorio je Slobodan.
- A kako možemo da je izvadimo - pitala je Lilit.
- Verovatno na granici kao i mi. I nije neka procedura komplikovana - uključio sam se.
- Izedem ti proceduru. Jedan isti, taj što je primio formular, on ti je i razmotrio zahtev, i odobrio, i pečatirao i napaltio… - objašnjavao je Aca.
- I zabušio! - dodala je Milena.
Konačno smo bili u, zaista starom, selu, smeštenom u prelepom prirodnom okruženju. Neke žene su na balkonu stare kuće nešto spuštale i vadile iz dubokih rupa. Upitali smo Lilit i Marine, šta one to rade, a objasnili su nam da peku tradicionalni jermenski hleb zvani “lavaš”. Zatim su nas povele od njih i zamolile ih da nam pokažu proces, a onda i da probamo. Hleb je tanak, kao kora za pitu, lepi se na zid pećnice i za par sekundi je ispečen. Preukusan je i veoma popularan u celoj zemlji.
Na putu do manastira Gergha, zapratio nas je veliki crni bik. Kako smo mi ubrzavali, tako je i on ubzravao. Nije nam bilo nimalo prijatno, a još manje kada smo videli i da našim vodičima to nije milo. Dakle, nikad se ne zna s njima, pa smo nastavili da ubrzavamo tempo sve dok nismo došli do jednog restorana pored puta da uđemo i potražimo spas. Videvši da smo nestali, bik se okrenuo i istim putem vratio nazad.
Manastir je zaista lep, star i zrači nekom pozitivnom energijom. Ispred njega je na desetina žena sa tezgama na kojima se nalaze lokalni proizvodi - suvo voće, koštunjavi plodovi i specijalne slatke pogače koje su tipične samo za ovaj kraj zemlje. Nadvikuju se i dozivaju nas da baš kod njih kupimo nešto. Tako se one bore za opstanak što nije nimalo lako, rekao bih. Ima dosta turista i uglavnom su svi Rusi. U Jerevanu se sreću i Iranci, koji ovde dolaze da se alkoholišu jer im je u njihovoj matici to zabranjeno. Eto i nas, srpskih i francuskih turista. Meni i ovde svi govore da fizički neopisivo podsećam da sam sa ovog prosotra.
- Ti si Jermen 100% - govore mi.
- To su mi isto govorili i u Turskoj - odgovarao sam.
- Ne! Ti nisi Turčin, ti si Jermen 100% - busali su se.
- Da, znam. Isto kao što sam u Gruziji bio Gruzijac 100% - dodavao sam.
- Ne! - bili su izričiti. Nema sa njima rasprave.
Veče sa Stefanosom je proteklo u znaku emocija i njegovog monologa. Ispričao nam je celu svoju istoriju, promenivši pritome sve moguće izraze lica, od smeha do suza. Spremio nam je večeru, i to te kakvu - kavijar, grčka salata, feta sir i jermensko vino. I mi smo njemu kupili jednu bocu narovog vina. Svima nam je ponovo podelio poklone, pojedinačno i jedan grupni - velika planina Ararat od čokolade, upakovana u savršenu providnu kutiju i mašnu sa bojama jermenske zastave. Ja sam dobio podmetače za čaše sa slikama iz Jermenije. Divan je ovo čovek.
- Nećemo menjati kontakte, jer ja to ne radim, ali moram da priznam da mi je jako teško da se od vas rastanem - govorio nam je.
- I nama - smeškali smo mu i potvrđivali glavom.
- Ne lažite. Vi ste mladi, puni snage i života, a ja sam samo jedan matori konj za koga se ne zna dokle ću ovako - konstatovao je.
- Koliko dugo ostajete u hostelu? - pitali smo ga.
- Još mesec dana, a onda idem u Atinu na operaciju, ali to nije važno - rekao je.
- Voleli bismo da i mi vama nešto poklonimo - rekao sam mu.
- Ne! Ne dolazi u obzir - bio je odričan.
- Ali Vi ste nama… - navaljivali smo.
- Prestanite! Ja sam ovde stariji. Pusti poklone. Imam prijatelja u Solunu. Možda bi mogao da vas ugosti na putu do kuće - predložio je.
- Ne, hvala Vam od srca. Već imamo plan za Solun - objasnio mu je Slobodan.
- Ovo je za tebe, za uspomenu - rekla je Lea i pružila mu nekoliko srpskih dinara.
- Šta? Ne dolazi u obzir! Šta sam ja vama rekao?! Ne primam pokone. Meni novac ne treba - postao je i drzak.
- Ali to je za uspomenu - navaljivali smo.
- Ne! - i dalje je bio odričan, s tim što je sada počeo da se smeje i dodao da ga razumemo. Vino je, pak, prihvatio i istog trena ga otovrio.
Ispoštovali smo njegovu želju. Nismo razmenili ni kontakt, niti mu poklonili nešto za uspomenu. Otišli smo na spavanje, jer ujutru u pet je trebalo da krenemo za Batumi, gruzijski grad na Crnom moru. Nimalo nije blizu, ali smo našli direktnu liniju putem taksija koji je vozio Lusin brat. Hostel smo napustili teška srca. Trebalo je da ostanemo dva dana, a ostali smo preko cele nedelje. Teška srca se rastajemo od Lusi, Saše, Stefanosa koji, iako je jako rano, stoje na ulaznim vratima i mašu nam. Da li je moguće da smo toliko zavoleli ove ljude?! A i one sa kojima smo se sinoć pozdravili - Lilit, Marine i ekipu.
Žao mi je jer napuštam Jermeniju. Čini mi se da sam se poprilično uklopio ovde i da bih bez problema mogao da živim. Prisećam se lepih trenutaka provedenih ovde. Bojim se da neću u skorije vreme biti u prilici da kupim kokice za 12 dinara, da ću sresti ovoliko poštene ljude, ponosni na ono što jesu kao narod koji još uvek poštuju reč i jedni druge. Neću zaboraviti ni iskrene osmehe koji su mi svi ti neki nepoznati ljudi na ulici udeljivali i naravno neizostavni sjaj zlatnih zuba. Neću zaboraviti ni njihov temperament i otvorenost. Neću zaboraviti gužve u autobusu u kojem svako sa svakim priča. Neću zaboraviti izlaske u njihove noćne klubove gde obavezno kada neko iz društva krene kući, apsolutno ga svi prate do izlaza gde se pozdravljaju. I pamtiću da se isto kao mi - Srbi, “tepaju” ko će da plati račun ili bolje rečeno da “okrene turu”. Mi smo gosti, pa nam nije bilo dozvoljeno da pomislimo da se uhvatimo za novčanik. Pamtiću i kako je lako stopirati ovde. Podignete prst i oni stanu, a ako su puni, izvinu se. Pamtiću lepe stvari. Spisku lepih stvari nije kraj, ali bi bilo lepo da neke zadržim samo za sebe.
Guram je super, pre svega, čovek, a onda i turistički vodič i vozač. I auto je super, sa kožnim sedištima, pa smo se uvalili u ista i uživali na prelepu prirodu oko nas. Vozač govori savršeno engleski jezik, pa nemamo nikakvih komunikacijskih barijera. Kupio nam je jermenske kolače i poslužio nas. Već četvrti put staje da natočimo gorivo. Svi spavaju, a Aca i ja posmatramo vozača jer brinemo da ne zaspi za volanom. Levo okce mu se s vremena na vreme sklopi, ali neko od nas dvojice obavezno baš u tom trenutku nešto pita. Idemo drugim putem nego kada smo došli, koji je mnogo bolji. I Guram se ne može načuditi zašto smo putovali onim rizičnim. Kaže da on tamo nikada ne ide.
Kišica prska pa je vreme za spavanje još bolje. Ipak biram da uživam u pogledu na reku Rioni, prelepe planine, šume i livade. Gusti beli oblaci neverovatnom brzinom pokrivaju Kavkaz, pa usamljeno drvo dolazi do izražaja, koje pre par sekundi nisam ni primetio.
Prošli smo kroz veoma drugačija sela. I ona su bila siromašna, ali je stil građe bio drugačiji. Bila su to naselja u kojima žive Jezdi. Posebna etnička grupa u Jermeniji.
Bila su dva brata… Od jednog su nastali Kurdi, a od drugog Jezdi - objašnjavao nam je Guram kada je video da nas je susret sa ovim selima veoma zaintrigirao.
- A je l’ su oni po veroispovesti muslimani? - upitao sam ga.
- Ne. Oni su… Pa, nešto posebno. Oni veruju u Sunce. Pogledajte levo! - pokazao nam je rukom na hramove koje smo prolazili sa leve strane puta.
- To im je groblje? - upitao sam ga.
- Da! - odgovorio je.
- Bolje izgleda od naselja - rekao sam.
Potom nailazimo na sela koja su planski sagrađena, pa je sve isto - kuće, dvoriša, ograde, ulice… Naš vodič nam je objasnio da su to kvartovi i predgrađa zidani od donacija raznih vlada.
- Ovaj deo se zove Spitak, mesto totalno razoreno zemljotresom 1988. godine. Ceo svet je pomogao njegovu izgradnju. Poginulo je 40.000 ljudi. Velika tragedija. Nije jedina. Znate za genocid? - upitao nas je Guram.
- Naravno! - pognuli smo glave.
Sela bivaju sve leoša i lepša, a polako se i bude jer je već oko osam sati ujutru. Krenuli smo baš rano. Iz jedne kuće žena iznosi mužu cipele i stavlja ih ispred njega na stepenište. Put je znatno bolji pa idemo brže, tako da situaciju do kraja nisam ispratio.
- Kako beše nazdravljaju kavkažani? - pokušao sam da se prisetim.
- Za vas, za nas, za Kavkaz! - dreknuli su svi u glas.
- Ko vas je to naučio? - iznenadio se Guram.
- Ne sećam se, ali svi to koriste umesto živeli ovde - odgovorio sam.
- Pogledajte onu tirkizno zelenu planinu levo - oduševila se Lea.
- Prelepo! Prelep je ovaj Azerbejdžan - konstatovao je Slobodan.
- Azerbedjžan? - skočio je od uzbuđenja vozač.
- Ups… Jerevan. Ovaj, Jermenija - pravdao se, potpuno zbunjeni, Slobodan.
- Nismo ništa saznali o vojsci Jermenije. Da li imate redovno služenje? - pitao je Aca vozača-vodiča.
- Da, naravno i traje dve godine - odgovorio je.
- Dve godine? - iznenadili smo se.
- Da i služi se do 27. godina starosti - nastavio je.
Priču o vojsci, Guram je prekinuo pokazujući nam planinska sela koja su bila u nastavku puta. Rekao nam je da su to sve grčka sela. Nakon genocida, mnoštvo Grka je prebeglo iz današnje Turske ovde. Danas je vlada Grčke sprovela dobre povratničke programe i gotovo svi su se vratili u maticu. Sela su manje-više pusta. Potom smo naišli na veliku Stepanovan banju koja je predstavljala svojevrstan sanatorijum. Dugo smo se spuštali sa visokih planina u ravnicu. Na tom putu smo prošli i pored mesta Alaverdi - grad koji živi od rudarstva. U blizini je rudnik bakra i zlata od kojeg živi ovaj kraj.
Pauzu smo napravili na mestu gde je vidik bio prelep. Vozač je proveravao ispravnost automobila, a mi smo gledali u ogromne beloglave orlove koji su nas nadletali.
Planirali smo da putujemo u Aphaziju, ali kaže Guram da nećemo moći posle toga da se vratimo u Gruziju iz koje treba da letimo za Grčku. Ako nam udare pečat u pasoš, što rade skoro uvek, nema nam povratka nazad. Ja sam, pak, od drugih čuo da to ne važi za turiste, ali nismo želeli da rizikujemo. Posebno ne, jer plan nam je dalje bio da odemo do Sočija u Rusiji, zašta je Lei bila potrebna viza od oko 100 dolara. Odustali smo. Guram je polu Gruzijac, polu Jermenac, pa je njegova reč bila poslednja. Verovali smo mu.
U autu je preudobno, a valjda zato jer su sedišta kožna, pa nismo ni primetili da smo zaronili u ne znam ni sam koji sat putovanja. Sve vreme slušamo neku opuštenu i lepu gruzijsku muziku sa audio diska. Uglavnom ćutimo i uživamo.
- Da li osećate miris mora? - razbio je monotoniju glas vozača.
- Ne - rekao je Aleksandar.
- A sada? - vozač je otvorio prozor.
- Ni sada - potvrdio sam Acino negiranje.
- Pa, ni ja, ali valjda zato jer smo još uvek daleko od istog - našalio se. Bio je i duhovit.
Objasnio nam je da smo se spustili u dolinu reke Očope, pa je zbog toga vegetacija drugačija. Ispred svake kuće su tezge sa lokalnim proizvodima, a to su ovde stvari od bambusa - merdevine, stolice, stolovi…
- Brate, da l’ je normalno da dođeš u Jerevan i prespavaš pet dana bez prestanka - rekao je Aca.
- Da nije zapao u komu? - našalio se Slobodan.
- Ne dirajte mi drugara, nego ‘ajde da se dogovorimo za večeras - našalio sam se.
Nakon skovanog plana, spremili smo se i našli sa Lilit i njenom drugaricom Marine, te uhvatili prevoz do sela Garni. Kombi je bio premali za sve nas koji smo u njega ušli. Žene su se vraćale sa pijace. Nosile su prazne krošnje i kante koje su mirisale na sir, i pune kese industrijsih proizvoda za domaćinstvo. Sve su bile nekako iste - široke suknje, kecelje, pleteni jelek i širok osmeh koji je još više dolazio do izraza svetlucanjem zlatnih zuba. Za Acu i mene nije bilo mesta pa smo stajali. Ja sam se i nekako uglavio, ali on se je zbog svoje visine presavio. Uteha nam je bila da ćemo za dvadesetak minuta biti u tom selu, ali svaka nada da ćemo konforno stići ugasila se kada se kombi zaustavio i u isti se ukrcaše poprilično vremešni bakica i dekica. Slobodan i Milena su im ustali, pa nas je sada više bilo na nogama. Starci su bili tako skladan par, a verujem da su imali preko devedeset godina. Ipak, delovali su tako zdravo zbog rumenih obraza i zlatnog osmeha koji nisu skidali sa lica. Svi pričaju u isto vreme na jermenskom, a u diskusiji uveliko učestvuje i vozač koji se neretko srkoz zaokrene prema putnicima i vodi debate.
Inače nisam stig’o da primetim da je saobraćaj u Jermeniji izuzetan. Svi poštuju pravila igre i pešak svuda ima prednost. Moram priznati i da je i više nego čist grad. Lokalci to ne objašnjavaju svojom kulturom i nivoom svesti, već ogromnom broju kamera širom grada. Bilo kako bilo, regulativa se poštuje.
- Voleli bismo da obiđemo Srbiju. Da li je nama potrebna viza? - upitala nas je Marine.
- Nama je potrebna viza, a za vas ne znam, mada mislim da da - odgovorio je Slobodan.
- A kako možemo da je izvadimo - pitala je Lilit.
- Verovatno na granici kao i mi. I nije neka procedura komplikovana - uključio sam se.
- Izedem ti proceduru. Jedan isti, taj što je primio formular, on ti je i razmotrio zahtev, i odobrio, i pečatirao i napaltio… - objašnjavao je Aca.
- I zabušio! - dodala je Milena.
Konačno smo bili u, zaista starom, selu, smeštenom u prelepom prirodnom okruženju. Neke žene su na balkonu stare kuće nešto spuštale i vadile iz dubokih rupa. Upitali smo Lilit i Marine, šta one to rade, a objasnili su nam da peku tradicionalni jermenski hleb zvani “lavaš”. Zatim su nas povele od njih i zamolile ih da nam pokažu proces, a onda i da probamo. Hleb je tanak, kao kora za pitu, lepi se na zid pećnice i za par sekundi je ispečen. Preukusan je i veoma popularan u celoj zemlji.
Na putu do manastira Gergha, zapratio nas je veliki crni bik. Kako smo mi ubrzavali, tako je i on ubzravao. Nije nam bilo nimalo prijatno, a još manje kada smo videli i da našim vodičima to nije milo. Dakle, nikad se ne zna s njima, pa smo nastavili da ubrzavamo tempo sve dok nismo došli do jednog restorana pored puta da uđemo i potražimo spas. Videvši da smo nestali, bik se okrenuo i istim putem vratio nazad.
Manastir je zaista lep, star i zrači nekom pozitivnom energijom. Ispred njega je na desetina žena sa tezgama na kojima se nalaze lokalni proizvodi - suvo voće, koštunjavi plodovi i specijalne slatke pogače koje su tipične samo za ovaj kraj zemlje. Nadvikuju se i dozivaju nas da baš kod njih kupimo nešto. Tako se one bore za opstanak što nije nimalo lako, rekao bih. Ima dosta turista i uglavnom su svi Rusi. U Jerevanu se sreću i Iranci, koji ovde dolaze da se alkoholišu jer im je u njihovoj matici to zabranjeno. Eto i nas, srpskih i francuskih turista. Meni i ovde svi govore da fizički neopisivo podsećam da sam sa ovog prosotra.
- Ti si Jermen 100% - govore mi.
- To su mi isto govorili i u Turskoj - odgovarao sam.
- Ne! Ti nisi Turčin, ti si Jermen 100% - busali su se.
- Da, znam. Isto kao što sam u Gruziji bio Gruzijac 100% - dodavao sam.
- Ne! - bili su izričiti. Nema sa njima rasprave.
Veče sa Stefanosom je proteklo u znaku emocija i njegovog monologa. Ispričao nam je celu svoju istoriju, promenivši pritome sve moguće izraze lica, od smeha do suza. Spremio nam je večeru, i to te kakvu - kavijar, grčka salata, feta sir i jermensko vino. I mi smo njemu kupili jednu bocu narovog vina. Svima nam je ponovo podelio poklone, pojedinačno i jedan grupni - velika planina Ararat od čokolade, upakovana u savršenu providnu kutiju i mašnu sa bojama jermenske zastave. Ja sam dobio podmetače za čaše sa slikama iz Jermenije. Divan je ovo čovek.
- Nećemo menjati kontakte, jer ja to ne radim, ali moram da priznam da mi je jako teško da se od vas rastanem - govorio nam je.
- I nama - smeškali smo mu i potvrđivali glavom.
- Ne lažite. Vi ste mladi, puni snage i života, a ja sam samo jedan matori konj za koga se ne zna dokle ću ovako - konstatovao je.
- Koliko dugo ostajete u hostelu? - pitali smo ga.
- Još mesec dana, a onda idem u Atinu na operaciju, ali to nije važno - rekao je.
- Voleli bismo da i mi vama nešto poklonimo - rekao sam mu.
- Ne! Ne dolazi u obzir - bio je odričan.
- Ali Vi ste nama… - navaljivali smo.
- Prestanite! Ja sam ovde stariji. Pusti poklone. Imam prijatelja u Solunu. Možda bi mogao da vas ugosti na putu do kuće - predložio je.
- Ne, hvala Vam od srca. Već imamo plan za Solun - objasnio mu je Slobodan.
- Ovo je za tebe, za uspomenu - rekla je Lea i pružila mu nekoliko srpskih dinara.
- Šta? Ne dolazi u obzir! Šta sam ja vama rekao?! Ne primam pokone. Meni novac ne treba - postao je i drzak.
- Ali to je za uspomenu - navaljivali smo.
- Ne! - i dalje je bio odričan, s tim što je sada počeo da se smeje i dodao da ga razumemo. Vino je, pak, prihvatio i istog trena ga otovrio.
Ispoštovali smo njegovu želju. Nismo razmenili ni kontakt, niti mu poklonili nešto za uspomenu. Otišli smo na spavanje, jer ujutru u pet je trebalo da krenemo za Batumi, gruzijski grad na Crnom moru. Nimalo nije blizu, ali smo našli direktnu liniju putem taksija koji je vozio Lusin brat. Hostel smo napustili teška srca. Trebalo je da ostanemo dva dana, a ostali smo preko cele nedelje. Teška srca se rastajemo od Lusi, Saše, Stefanosa koji, iako je jako rano, stoje na ulaznim vratima i mašu nam. Da li je moguće da smo toliko zavoleli ove ljude?! A i one sa kojima smo se sinoć pozdravili - Lilit, Marine i ekipu.
Žao mi je jer napuštam Jermeniju. Čini mi se da sam se poprilično uklopio ovde i da bih bez problema mogao da živim. Prisećam se lepih trenutaka provedenih ovde. Bojim se da neću u skorije vreme biti u prilici da kupim kokice za 12 dinara, da ću sresti ovoliko poštene ljude, ponosni na ono što jesu kao narod koji još uvek poštuju reč i jedni druge. Neću zaboraviti ni iskrene osmehe koji su mi svi ti neki nepoznati ljudi na ulici udeljivali i naravno neizostavni sjaj zlatnih zuba. Neću zaboraviti ni njihov temperament i otvorenost. Neću zaboraviti gužve u autobusu u kojem svako sa svakim priča. Neću zaboraviti izlaske u njihove noćne klubove gde obavezno kada neko iz društva krene kući, apsolutno ga svi prate do izlaza gde se pozdravljaju. I pamtiću da se isto kao mi - Srbi, “tepaju” ko će da plati račun ili bolje rečeno da “okrene turu”. Mi smo gosti, pa nam nije bilo dozvoljeno da pomislimo da se uhvatimo za novčanik. Pamtiću i kako je lako stopirati ovde. Podignete prst i oni stanu, a ako su puni, izvinu se. Pamtiću lepe stvari. Spisku lepih stvari nije kraj, ali bi bilo lepo da neke zadržim samo za sebe.
Guram je super, pre svega, čovek, a onda i turistički vodič i vozač. I auto je super, sa kožnim sedištima, pa smo se uvalili u ista i uživali na prelepu prirodu oko nas. Vozač govori savršeno engleski jezik, pa nemamo nikakvih komunikacijskih barijera. Kupio nam je jermenske kolače i poslužio nas. Već četvrti put staje da natočimo gorivo. Svi spavaju, a Aca i ja posmatramo vozača jer brinemo da ne zaspi za volanom. Levo okce mu se s vremena na vreme sklopi, ali neko od nas dvojice obavezno baš u tom trenutku nešto pita. Idemo drugim putem nego kada smo došli, koji je mnogo bolji. I Guram se ne može načuditi zašto smo putovali onim rizičnim. Kaže da on tamo nikada ne ide.
Kišica prska pa je vreme za spavanje još bolje. Ipak biram da uživam u pogledu na reku Rioni, prelepe planine, šume i livade. Gusti beli oblaci neverovatnom brzinom pokrivaju Kavkaz, pa usamljeno drvo dolazi do izražaja, koje pre par sekundi nisam ni primetio.
Prošli smo kroz veoma drugačija sela. I ona su bila siromašna, ali je stil građe bio drugačiji. Bila su to naselja u kojima žive Jezdi. Posebna etnička grupa u Jermeniji.
Bila su dva brata… Od jednog su nastali Kurdi, a od drugog Jezdi - objašnjavao nam je Guram kada je video da nas je susret sa ovim selima veoma zaintrigirao.
- A je l’ su oni po veroispovesti muslimani? - upitao sam ga.
- Ne. Oni su… Pa, nešto posebno. Oni veruju u Sunce. Pogledajte levo! - pokazao nam je rukom na hramove koje smo prolazili sa leve strane puta.
- To im je groblje? - upitao sam ga.
- Da! - odgovorio je.
- Bolje izgleda od naselja - rekao sam.
Potom nailazimo na sela koja su planski sagrađena, pa je sve isto - kuće, dvoriša, ograde, ulice… Naš vodič nam je objasnio da su to kvartovi i predgrađa zidani od donacija raznih vlada.
- Ovaj deo se zove Spitak, mesto totalno razoreno zemljotresom 1988. godine. Ceo svet je pomogao njegovu izgradnju. Poginulo je 40.000 ljudi. Velika tragedija. Nije jedina. Znate za genocid? - upitao nas je Guram.
- Naravno! - pognuli smo glave.
Sela bivaju sve leoša i lepša, a polako se i bude jer je već oko osam sati ujutru. Krenuli smo baš rano. Iz jedne kuće žena iznosi mužu cipele i stavlja ih ispred njega na stepenište. Put je znatno bolji pa idemo brže, tako da situaciju do kraja nisam ispratio.
- Kako beše nazdravljaju kavkažani? - pokušao sam da se prisetim.
- Za vas, za nas, za Kavkaz! - dreknuli su svi u glas.
- Ko vas je to naučio? - iznenadio se Guram.
- Ne sećam se, ali svi to koriste umesto živeli ovde - odgovorio sam.
- Pogledajte onu tirkizno zelenu planinu levo - oduševila se Lea.
- Prelepo! Prelep je ovaj Azerbejdžan - konstatovao je Slobodan.
- Azerbedjžan? - skočio je od uzbuđenja vozač.
- Ups… Jerevan. Ovaj, Jermenija - pravdao se, potpuno zbunjeni, Slobodan.
- Nismo ništa saznali o vojsci Jermenije. Da li imate redovno služenje? - pitao je Aca vozača-vodiča.
- Da, naravno i traje dve godine - odgovorio je.
- Dve godine? - iznenadili smo se.
- Da i služi se do 27. godina starosti - nastavio je.
Priču o vojsci, Guram je prekinuo pokazujući nam planinska sela koja su bila u nastavku puta. Rekao nam je da su to sve grčka sela. Nakon genocida, mnoštvo Grka je prebeglo iz današnje Turske ovde. Danas je vlada Grčke sprovela dobre povratničke programe i gotovo svi su se vratili u maticu. Sela su manje-više pusta. Potom smo naišli na veliku Stepanovan banju koja je predstavljala svojevrstan sanatorijum. Dugo smo se spuštali sa visokih planina u ravnicu. Na tom putu smo prošli i pored mesta Alaverdi - grad koji živi od rudarstva. U blizini je rudnik bakra i zlata od kojeg živi ovaj kraj.
Pauzu smo napravili na mestu gde je vidik bio prelep. Vozač je proveravao ispravnost automobila, a mi smo gledali u ogromne beloglave orlove koji su nas nadletali.
Planirali smo da putujemo u Aphaziju, ali kaže Guram da nećemo moći posle toga da se vratimo u Gruziju iz koje treba da letimo za Grčku. Ako nam udare pečat u pasoš, što rade skoro uvek, nema nam povratka nazad. Ja sam, pak, od drugih čuo da to ne važi za turiste, ali nismo želeli da rizikujemo. Posebno ne, jer plan nam je dalje bio da odemo do Sočija u Rusiji, zašta je Lei bila potrebna viza od oko 100 dolara. Odustali smo. Guram je polu Gruzijac, polu Jermenac, pa je njegova reč bila poslednja. Verovali smo mu.
U autu je preudobno, a valjda zato jer su sedišta kožna, pa nismo ni primetili da smo zaronili u ne znam ni sam koji sat putovanja. Sve vreme slušamo neku opuštenu i lepu gruzijsku muziku sa audio diska. Uglavnom ćutimo i uživamo.
- Da li osećate miris mora? - razbio je monotoniju glas vozača.
- Ne - rekao je Aleksandar.
- A sada? - vozač je otvorio prozor.
- Ni sada - potvrdio sam Acino negiranje.
- Pa, ni ja, ali valjda zato jer smo još uvek daleko od istog - našalio se. Bio je i duhovit.
Objasnio nam je da smo se spustili u dolinu reke Očope, pa je zbog toga vegetacija drugačija. Ispred svake kuće su tezge sa lokalnim proizvodima, a to su ovde stvari od bambusa - merdevine, stolice, stolovi…
Коментари
Постави коментар