Part 4 - Kavkaz avantura 2017 - Gruzija - Bordjomi, Vardzia, Akhaltsikhe

Nakon nekoliko sati vožnje, stigli smo u banju. Priroda je bila vidno drugačija. Kavkaz se više ne vidi, ali se vide neka brda i planine presvučene zimzelenim stablima. Vazduh je prečist, a priroda ostavlja bez daha. Nije valjalo jedino to što je počelo da grmi i da pada kiša, ali bili smo umorni, pa nam nije smetalo. Preko interneta sam rezervisao privatnu kuću tj. sobe za večeras. Imali smo adresu pa nas je šofer do nje odvez’o, a onda smo se i pozdravili sa njim, poželeći mu srećan put nazad za Kutaisi. U malom dvorištu, oklopljenom vinovom lozom, nikog nije bilo, a na drugom spratu kućice, sedeli su neki momci. Otiš’o sam do njih i pokušao da im objasnim da imamo rezervaciju smeštaja, ali oni su me bledo gledali i usmerili na donji sprat – na gazdaricu. Nisu razumeli engleski jezik, a ni gazdarica, koja nam se silno obradovala. - Minja zavut Ija! Unikaljnoe imja – predstavila se. - Minja zavut Milan – pruzio sam joj ruku i predstavio se, a ona me zgrabila i poljubila. - Dobro požalovać dorogie gasti – razvukla je kez dobrodošlice starija gospođa Ija. Odvela nas je, potom, na sprat i objasnila da su momci sa terase, njih šestorica, njeni gosti i da će biti naši docimeri. Pokazala nam je dve sobe koje je namenila nama. Moram priznati da smo se svi unakrsno gledali, a pogledi su samo leteli ka neurednim krevetima, kokicama na podu, paučini na zidovima… Objašnjavala je da će sve da sredi, ali bila je prespora, jer kako nam je objasnila nije dobro ni videla. Komunicirali smo na ruskom jeziku, ali ću pisati dijalog na srpskom. - Koliko košta prenoćište po osobi? – pitah je. - Za sve vas, jedna noć, to iznosi 100 larija! 100 larija! - Ali to je premnogo! – iznenadih se negativno. - Da, to je moja poslednja cena! – bila je odlučna. - Pakujte se, idemo! – nestrpljiv je bio Aca. - Ali, čekajte! Ja imam rezervaciju, imam i broj rezervacije i tamo je pisalo 40 larija za noć za 5 osoba! Molim vas proverite. Da li uopšte znate da ja imam rezervaciju? – objašnjavao sam, a mladići sa terase su se smejuškali na to. - Dobro moji dragi, eto, 50 larija za sobu. Pošto su dve sobe u pitanju, ja ću vama dati i popust. 80 larija za sve! Može?! – razvukla je osmeh do ušiju i čini mi se jedva čekala potvrdni odgovor. - Ne dolazi u obzir. Koliko ste vi stavili cenu na internetu, da li uopšte znate? – pitah je besno. To je moja ćerka postavila. Ja ne znam, ja izdajem smeštaj za noć za pet osoba 100 rublji! – pravdala se. - Eto ti sad. Pa koliko je uopšte jedna rublja? I je l’ smo mi u Rusiji ili u Gruziji? – bunili smo se. Ma idemo odavde – bio je uporan Aca. - Ali kiša pada i mrak je, gde ćemo da nađemo drugi smeštaj – komentarisali su ostali. - Ništa, idemo dole da zovemo moju ćerku – predložila je i ja sam se sa njom spustio. - Molim te okreni ove borjeve, ja ne vidim – dala mi je ceduljicu sa brojem telefona svoje ćerke. Na starom fiksnom telefonu sam ukucao broj i ona se javila. Gazdarica joj je objasnila o čemu se radi, a onda je meni dala telefon. - Halo! Da li govorite engleski – upitah nepoznatu devojku pošto je zamlela na ruskom. - Njet! – bila je odlučna. Nekako smo uspeli da se razumemo, ali ni ona nije popuštala. Rekao sam joj 30 larija ili odlazimo istog momenta. Ona je rekla da joj dam majku, pa su još neko vreme razgovarale. Na kraju je rekla da ćemo se za cenu ipak sutra dogovoriti pre nego da pođemo, a takođe da je njen zet taksista i da ako uzmemo njegov prevoz, moguće je da će nam još spustiti cenu. Nisu mi se dopadale te ucene i pogađanja u Gruziji, a moram da priznam da ih je bilo na svakom koraku. Čak i u apoteci smo morali da se nagađamo, pogađamo i raspravljamo. Svako je izabrao po krevet, a na onom koji je meni ostao, dok sam telefonirao sa Iom, ispod jorgana stajale su babine bele gaće. Smejali smo se kao ludi. Toliko je bilo prljavo, da nas je bilo groza da koristimo i toalet. Izašli smo na balkon i tako smlaćeni, stavili kafu na plinskom šporetu u uglu. Tu smo se zapričali sa momcima, dvojicom njih, koji su bili najkomunikativniji. Njihov ruski je bio dobar i pravilnijeg akcenta pa je utoliko nama bilo teže da ih razumemo. Predstavili su nam se kao radnici na građevini iz Gruzije, Gela i Laša. Došli su ovde da rade na radovima na nekom hotelu. Kažu da je rupa i da nema ničega. Dolaze s Crnog mora, pa nam toplo preporučuju da idemo tamo. Videvši kako pristavljam vodu u džezvu za kafu, Gela je skočio i rekao da se tako ne kuva kafa. Pokazao mi je kavkaški način za to. Stavio je na vrhovima prstiju šećera, a potom i soli u kafu, a ona je kao malo pripržio na dnu džezve, zatim nalio vodu i sačekao da prokuva. Onda nas je poslužio. Ukus, ovako pripremljene, kafe je stvarno dobar. Zahvalili smo mu se i nastavili sa druženjem. Sve vreme su se žalili na gazdaricu kako im gasi svetla i bojler, jer štedi i kako higijena nije baš na zavidnom nivou. Uprkos tome, meni je Ia ostavila neki pozitivan utisak, jer sam je nekako žalio. Videlo se da je usamljena i sirota, ali s druge strane to svakako nije opravdanje za onakvu raspravu za cenu. Pokušala je da nas odere i da umesto cene za sve, svakom od nas naplati tu cenu za smeštaj, dakle, petoduplo!  ​Novi prijatelji su poželeli da nas odvezu do vidikovca sa kojeg se vidi čitava banja i manastir na najvišoj planini u okolini. Nismo se dovumili već se spremili i otišli. Mesto je bilo čarobno, a kiša je stala. Bili su umorni pa su nas ostavili u centru banje i dali jedan mobilni telefon jer su se bojali da ćemo se izgubiti. Rekli su nas da ih slobodno zovemo ako imamo bilo kakav problem, a ako ne, da ostavimo mobilni u hodniku i poželeli nam srećan nastavak putovanja. Ponudili smo ih pićem, ali su odbili i otišli da odmaraju. Srećom nije bilo potrebe da bilo koga zovemo, već smo posle večere i pića otišli do smeštaja. Momci su još uvek bili budni. Razmenili smo novčanice srpske i gruzijske, za uspomenu, poklonili sok koji smo im kupili, vratili telefon i otišli na spavanje.  ​Spavali smo obučeni, a jastuke preklrili majicama kako ne bi dodirnuli bilo šta od posteljine. Sutradan, pre ne go da krenemo, pozvao sam gazdaricu i zahvalio joj se na ”gostoprimstvu”, a onda svežanj od trideset gruzijskih larija joj samo ubacio u ruku. Zahvaljivala se i da nije prebrojala. Zamolio sam je da prebroji i kada je to uradila, i dalje nije prestajala da se zahvaljuje. Činilo mi se da je bila presrećna jer je u rukama imala taj novac. I dalje mi je bilo žao nje, a posebno sada kada kleči na betonu i drži me za ruku: - Zovite mog zeta, on je taksista. Molim vas, biću vam mnogo zahvalna – govorila je Ija. - Ali nama ne treba taksi, idemo autobusom – rekoh joj, dok sam joj vukao ruke na gore kao znak da treba da ustane. - Voziće vas po ceni autobuske karte – navaljivala je, a ja sam znao da od toga nema ništa. Dala nam je njegov broj telefona na već, očigledno, pripremljenom papiriću, tek pošto se uzdigla od zemlje. Desetak minuta nizbrdo i bili smo na nazovi autobuskoj stanici. Autobus kao autobus tamo uglavnom ne postoji, već su to mini kombiji. Pravi autobus smo uspeli da vidimo do sada jedino u Kutaisiju u gradskom prevozu. Te i ovde, bilo je na desetine kombija i taksi vozila sa vozačima koji su bili nemilosrdni samo da bi nas ubacili u svoje vozilo. I ono što mi je opet fasicnantno jeste činjenica da iako im kažemo da ne idemo u tom pravcu, oni silno pokušavaju, ne da promene svoj smer dokle voze, nego da naš plan promene i voze nas tamo gde oni nude. Izgleda da su se podelili i da svako vozi do neke destinacije. Naša sledeća stanica bio je grad Akhaltsikhe – ako uopšte neko može da pravilno izgovori naziv. Mi nismo mogli. Grad ima oko 50 hiljada stanovnika i glavni je grad regije Samtskhe-Javakheti. Nalazi se na svega dvadesetak kilometara od granice sa Turskom, a nastanjen je Azerbejdžancima kao većinskim stanovništvom, zatim tamo žive Gruzijci, Jermeni i Turci. Zato se u gradu mogu videti tri vrste verskih objekata, mešana arhitektura i natpisi na radnjama na nekoliko jezika: gruzijski, azerbejdžanski, jermenski, turski i ruski kao međunarodni. Samo što smo izašli iz kombija, dočekao nas je preljubazni taksista sa zlaćanim zubićima. Ponudio nam je svoje usluge, bez da bude napadan, pa smo prihvatili vožnju do našeg sledećeg odredišta – Vardzia. ​ ​Prolazimo pored ogromne tvrđave koja liči na one iz doba Otomanske imperije i nastavljamo putem koji vodi kroz odronke nekih ogromnih planina sa zelenim pašnjacima i mršavom stokom na njima. Vardzia je manastir i grad-pećina i predstavlja jedinstveni arhitektonski muzej i rezervat. Originalna crkva iz 12 veka napravljena je u vreme kraljice Tamare. Do tog mesta, ljubazni vozač koji nam se kasnije predstavio kao Jermenac čije ime nisam uspeo da zapamtim, stajao je na svakom interesantnom mestu za turiste, kako bismo videli, uslikali i čuli nešto o tome. Bio je pravi dobar vodič. Čak nam nije ni predstavljalo što smo šestoro u autu, pa na smenu sedimo napred – odnosno jedni drugima u krilo. Put do Varzie bio je oko sat vremena, a onda razgledanje pećine oko sat vremena. Čitavo brdo je pokrivetno ogromnim rupama koje su zapravo pećine, a koje dalje vode u unutrašnjost istog. Osećao sam se kao u lavirintu, samo što je sve sređeno za turiste, pa je unutrašnjost uglavnom osvetljena. Klaustrofobija nas nije zaobišla ovde, a ni mala panika kada smo se svi razdvojili i shvatili da ne znamo gde je izlaz. Ipak, nakon nekoliko minuta, bili smo svi na jednoj terasi sa koje je pucao pogled na planine i pašnjake ispred nas. Pored nas, uglavnom je bilo mnogo turista iz Rusije, koji su se, slobodno mogu da kažem, ponašali vrlo bahato ne obazirući se na ostale. Staze su tesne, pa kada se slikaju, ne mare za to što morate da ih čekate po desetak minuta da naprave željenu fotografiju, a kada im se obratite totalno vas ignorišu. Puni su para pa valjda im to daje elana da se tako ponašaju. Gruzijci pak, moraju da ih trpe takve kakvi su jer žive od tog turizma, ali ih generalno ne vole jer imaju problem u nekoliko regija, posebno u Aphaziji i Južnoj Osetiji, odakle su skoro svi Gruzijci proterani.  ​Po povratku u grad, usledila je potraga za mini busom koji ide do Tbilisija. Na stajalištu ni ovoga puta nisu izostali napadni vozači koji su nas bukvalno gurali u svoja vozila. Dok sam se ja dogovarao oko cene sa jednim, drugi vozač mi je uporno pričao nešto na ruskom i bio je veoma napadan i naporan, a ja ga nisam konstatovao. Ipak, Milena mu je očitala predavanje, doduše na srpskom jeziku: - Ama je l' vidite vi da priča sa ovim čovekom. Ne možete da pričate i vi u isto vreme. Sačekajte malo dok pričaju! Sa prvim smo se dogovorili. Cena je bila izuzetno jeftina. Putovanje je trajalo oko četiri sata, a cena je bila tek oko 400 dinara. Mini autobus je krcat, da nekoliko njih čak i stoji, ali vidim da im to nije čudno i da im ne smeta. Nizak je plafon pa su podgrbavljeni i rekao bih da im nimalo nije udobno, no, šta im ja mogu. Dok smo putovali posmatrao sam ljude i razmišljao kako su Gruzijci zapravo miroljubiv narod i kako se ponekad učini da su bahati na prvi pogled, posebno vozači, ali su ustvari baš opušteni, samo se bore za svaki dinar tj. za svaki lari kako bi preživeli ova teška vremena. Vremena, koja, bar meni, tamo na Kavkazu izgledaju još teže nego kod nas. Teže ka Evropi i u razgovoru sa njima shvatam da za njih Evropa znači sloboda, poseno jer su u lošim odnosima sa severnim komšijama. Od starijih ljudi sam čuo da njima nije bitno ko živi – Aphazi, Oseti, Rusi ili Gruzijci, već kako žive jedni sa drugima. I sami kažu da iako imaju problema sa Rusijom, njen uticaj ovde je i te kako prisutan. Prolazimo izmedju dveju planina, sa leve strane su samo stene, a sa desne pašnjaci prepuni mršavim govedama. Pitam se da li je to normalno da im se tako oslikavaju rebra i da li je u pitanju takva vrsta stoke ili pak neuhranjenost. Ali kako su neuhranjeni kad su svuda pašnjaci? Možda je trava lošeg kvaliteta. Ne znam, ali sam primetio da su im i psi i mačke takvi. Moje misli sam prekinuo tako što sam se sasvim spontano zapričao sam se sa jednim Gruzijcem, dok su moji saputnici uglavnom spavali ili slušali muziku. Govorili smo o njihovom alfabetu, pa sam izvadio papir i olovku i napisao svoje ime, a potom i njegovo na gruzijskom. Bio je i više nego oduševljen. Nije mogao da veruje kako sam upseo da naučim. I ne znam kako sam uspeo, ali mi je interesantno. Imao sam sva slova na papiru i često u trenucima dokolice sam čitao natpise sa znakova i reklame, pa sam tako uvežbao. Govorili smo o gruzijskim prezimenima jer se skoro sva završavaju na „švili“ ili na „dze“. Svi su me do sada pitali dokle idemo, a retko ko odakle idemo, pa tako i ovaj čovek. Kada imam priliku da kažem Srbija, to im u prvi mah ne znači mnogo, jer znaju da generalno volimo Ruse, ali onda se prešaltaju na religiju i obično kažu „A, da! Pravoslavna braća!“. Pošto im kažem da planiramo da posle Tbilisija odemo do Jermenije, gotovo svi su mi govorili da ne idemo tamo ili me pitali „A šta ćete tamo?“, pa i ovaj sagovornik. Skoro svako od njih ima za nas predloge šta treba da vidimo, a šta ne i gotovo svi nam menjaju ili se bar trude da menjaju plan. To me dosta podseća na naš mentalitet, gde svako ima plan za svačiji život. To je valjda znak da su ljudi otvoreni i temperamentni, ali previše. Umerenost je nešto što meni postaje ideal, pa se uvek obradujem kada sretnem takve ljude. Takav je nekako bio onaj naš domaćin u Gelati manastiru. Umeren, a opet druželjubiv i veoma prijatan. - A gde idu vaši mladi da zarađuju za život? U Rusiju? – pitao me je čovek čijeg se imena uopšte ne sećam. Ne! Uglavnom na zapad Evrope – odgovorih. - Naši idu u Tursku, Izrael, a neki u Evropu, koji se snađu, jer je baš teško zbog vize – nastavio je. Posmatram mesta kroz koja prolazimo i čini mi se da je sve izgrađeno u SSSR stilu i tako je i ostalo. Retko gde može da se vidi neki moderni arhitektonski stil. Oznake za spomenike od kulturnog i istorijskog značenja su još uvek na ruskom i rekao bih da datiraju iz perioda SSSR-a. Često se vide krstovi na vrhovima brda, planina ili pored samih puteva. Jedni su onakvi za kakve mi znamo, a drugi su, pak, nalik avionima – znacima za aerodrom. To su zapravo krstovi postavljeni za zaštitu i molitvu za poljoprivredu i vinogradarstvo, kako su nam objasnili. Previše nas je u ovom vozilu. Sreća da su oni koji su stajali već izašli, ali to ne utiče na smanjenje vrućine, pa se svi znojimo, te se raznorazni personalni mirisi šire i meni prouzrokuju opasnu mučninu. Ubrzo, vozač predlaže pauzu od 20-ak minuta i zastajemo pored prodavnice grnčarije na otvorenom i jednog restorančića. Ovde sam posmatrao face ljudi oko sebe i došao do zaključka da uglavnom liče na Evropljane, ali su ipak razdeljeni između Turaka i Rusa, pa se taj uticaj vidi. Svaka druga faca liči na slovensku, ali generalno imaju malo tamniji ten i izražajnije oči i obraze, rekao bih. Takvi su im i svetci na ikonama, pa smo se šalili da smo često sretali ljude čije nam face liče na one sa zidova crkava koje smo obilazili. Autobuske stanice ne postoje. Autobus staje na mahanje rukom ili na dranje – upozoravanje vozača da treba da siđete. Sreća mi smo putovali do poslednje stanice, pa smo bili u tom smislu opušteni. Nastavak puta sam zaista teško podneo, jer nam se u busu, međ' putnicima pridružila simpatična i lepo odevena gospođa, ali sa torbom u kojem je, skoro sam siguran, nosila preverli stari sir u grad. Imao sam utisak da ću želudac isturiti, pa sam spremio plastičnu kesu pored sebe. Vozilo se treslo, iako put nije bio tako loš. Imao sam utisak da za nama ostaje deo po deo ovog čuda od kombija ili mini busa. Nisam ni sam siguran kako bih ga nazvao, a oni ga zovu „maršrutka“. Kako uletimo u kružni tok, tako svi tresnemo glavama o plafon vozila, a krućnih tokova je bilo sada veoma često. Tešio sam se jer mi je to signaliziralo da se polako približavamo gradu. Tako je i bilo. Stigli smo na nekoj nazovi autobuskoj stanici gde je bilo mnogo ljudi. Osećao sam se kao u mravinjaku. Ne znamo na koju ćemo stranu do hostela. Treba mi internet i dok gledam gde bi mogli da se sklonimo, na desetine taksista nas saleće i nudi prevoz. Pored nas prolazi hitna pomoć i policija sa upaljenom rotacijom. Svi se deru, a meni sve ovo postaje tako kloustrofobično da pozivam drugare i polazim u nepoznatom pravcu. Sve me ovo podsetilo na Istanbul. Ulicu ne možemo da pređemo od ludog saobraćaja, pa čak i tamo gde ima semafora. Ne vidim mesto gde bismo mogli da zastanemo i dogovorimo se šta dalje, a da oko nas nema na desetine ljudi koji bi nam nešto nudili ili bi nas nešto pitali. Hodamo i samo hodamo u nepoznatom pravcu, a onda je Aca spazio policijski auto i odjurio do njih da ih pita u kom smeru treba da se krećemo da bismo došli do trga slobode. I dok oni njemu to objašnjavaju, telefon mi se zakačio za neku internet mrežu i počeo je da mi zvoni viber. Bio je to Irakli – vozač koji nas je vozio do Borđomija. Pitao je da li smo stigli u Tbilisi i nudio nam smeštaj u svom selu nedaleko od mora. Objasnio sam mu, odnosno ponovio naš plan, zahvalio se na brizi i prekinuo vezu. Aca nas je, po instrukcijama policije, usmerio do metro stanice, a onda, taman kada smo hteli da kupimo karte za metro na trafici, jedan simpatični dekica sa gruzijskom tradicionalnom kapom na glavi nas je povukao za ruku redom i ponudio da nas svojim taksijem vozi gde god da idemo, a po ceni metro karte. Lako smo se dogovorili i bio je baš fin sve dok je pokušavao da nam u putu do cilja ponudi neku ekskurziju za sutra. Kada smo, konačno, bili odrični i rekli da ne želimo, onda je zaćutao i počeo da gunđa na gruzijskom, kako ga nebismo razumeli. Kada smo stigli, izvadio sam 5 larija i dao mu, na šta je on napravio scenu. - Rekao sam 10 larija – bio je besan. - A, ne, ne! To možete da radite nekom drugom, ali ne i nama – odgovorih mu. - Niste me razumeli. Rekao sam „otri“ što na gruzijskom znači deset – bio je uporan. - Koliko ja znam brojeve, to znači pet – nastavio sam. - Nemojte da ste mu dali ni lar više od toga! – bio je besan i Aca. - Naravno da nećemo! Sram vas bilo – prevaspitavala ga je Milena. - Dobro, dajte mi bar dva larija za pivo – nastavio je vozač. - Za šta? Za „ljubaznost“? Za „poštenje“? Za dobru uslugu? – uneo sam mu se u facu. - Ma, ako hoćeš uzmi pet larija, a ako ne, nema ni to – nastavio je Aca, dok je uzimao svoj, poslednji ranac iz gepeka. Čiča je zgrabio pare, nastavio da gunđa, a onda autom odjurio besno jer nije uspeo da nas nasamari. Mislili smo se „Nećeš ti nas, Srbe da pređeš!“. Dok smo hodali do hostela, koji je bio u samom centru grada, primetio sam da je ovde aktuelna crna boja. Svi se odevaju u crno – i mladi i stari, i muškarci i žene. Možda mi se samo čini, ali mi je još neko od saputnika to potvrdio. - Dobar dan! Mi imao rezervaciju na ime Milan za pet osoba – obratih se curici sa recepcije. - Hej, čoveče! Opušteno. Polako... – bila je sva u svom svetu, pospana ili nadrogirana, nisam siguran. - Ja sam platio deo preko interenta – dodao sam. - Znam, znam dušo. Treba da doplatite 200 larija – obavestila nas je. - Preračunajte vi to – predložio je Aca. To smo i uradili. Ovoga puta bilo je sve tačno. Devojka, koju smo kasnije zbgo krupnih poluzatvorenih okica nazvali Sovica, pokazala nam je gde je kuhinja, trpezarija i toalet, a potom i naša soba. Bilo je čisto i veoma simpatično uređeno. Pored nas bilo je još gostiju. Sobe su bile i u na spratu gde je recepcija i iznad. Rekla nam je da imamo besplatnu kafu i čaj i pokazala ormarić gde to sve stoji. Razočarenje je nastupilo kada smo videli da su teglice sa kafom bile prazne, a onda i kada smo shvatili da nema tople vode. Voda iz tuša i sa česme je bila više nego ledena. Ovde smo ostali dve noći i tri dana, a tek trećeg dana su popravili kvar na bojleru pa je konačno potekla i topla voda. Ipak, ne bismo mi bili mi, ako se ne bi snašli, pa smo provalili da na sledećem spratu je u kupatilu ipak bilo tople vode. U ovom hostelu smo upoznali razne simpatične ljude. Poseban utisak mi je ostavila mlada mama Adel koja putuje sa svojom petogorišnjom ćerkicom Izabelom, zvanom Bela. One su iz Kazahstana. Sa Adel smo komunicirali na engleskom , a sa Belom na ruskom. Presimpatična devojčica nas je sve kupila. Trčala je dugačkim hodnicima hostela i stalno nekoga nešto pitala. Dok je Lea sa Slobodanom pušila cigarete u delu hostela gde je to dozvoljeno, upoznali su jednog Francuza. Lea je bila srećna jer je konačno mogla da priča sa nekim svoj maternji jezik. Kada je taj lik saznao da ona dolazi iz Srbije sa srpskim prijateljima, oduševio se jer je on polu Srbin, polu Francuz. Majka mu je iz Novog Sada, pa srećni nigde kraja nije bilo. Pošto smo se lepo smestili, upoznali i odmorili, krenuli smo u razgledanje samog centra grada i u kupovinu.