Part 5 -Tbilisi i Jermenija

I dok smo se mi smetali, Lea i Slobodan su napravili pauzu za cigaretu gde su konačno upoznali nekog s kim je Lea mogla pričati na francuskom jeziku. Bio je to momak koji se takođe oduševio susretom. - Ćao! Ja sam Lea – predstavila se naša Francuskinja nepoznatom liku, dok su pušili u haustoru. - Zdravo! Stiven, drago mi je – predstavio se mladić na engleskom. - Odakle si? – upitala ga je Lea. - Iz Francuske! – odgovorio je Stiven. - Ne mogu da verujem! Ja sam isto! – skočila je od radosti, Lea. - S kim si ovde? – upitao je mladić u nastavku razgovora, vidno oduševljen susretom. - S drugarima iz Srbije – odgovorila je Lea. - Srbija! Ne mogu da verujem! Moja majka je iz Novog Sada! Ja sam polu Srbin, a polu Francuz – oduševio se Stiven i krenuo da parla na srpskom. - O ne, opet srpski – našalila se Lea, a onda su još neko vreme ćaskali dok se nije pojavila potpuno ni od kuda, sama, preslatka devojčica. Bila je to Bela iz Kazastana koja je sa svojom majkom odsela na ovom mestu u periodu baš kada i mi. Bela nas je na ruskom pozdravljala i zvala da joj se pridružimo na doručku. Bila je presećna da isti podeli sa nama, pa nije bilo teško zavoleti je od samog početka. Neumorno je trčala dugačkim hodnicima hostela i stalno nekoga nešto pitala. Pošto smo se lepo smestili, upoznali ljude, proćaskali sa njima, ali i odmorili, krenuli smo u razgledanje samog centra grada i u kupovinu. Spustili smo se ulicom od hostela do trga slobode na kojoj je bila ogromna pozlaćena statua Svetog Đorđa. Dalje smo kretanje nastavili ulicom koja je bila prepuna turista, ali i lokalcima. To je nešto poput šetališne zone, ali kroz koju je dozvoljen saobraćaj. Muzika se čuje sa svih strana, suveniri, hrana i piće se nude na svakom koraku. Trebalo nam je nešto iz prodavnice pa smo svratili u prvu na koju smo naišli. Čim smo zakoračili čuli smo: - Rade, ajde više ne mogu da te čekam! – ljutito se starija gospođa obraćala svom suprugu na srpskom. - Dobro veče! – stao sam ispred nje i razvuk'o kez. - Rade, dođi ovamo ovi naši! – i ona se ozarila. - Jao, odakle ste momci? – pitao nas je Rade. - Niš! A vi? – upitasmo ih.  Jao, moji južnjaci! - još više se oduševila gospođa rođena Piroćanka, sada iz Beograda. Putuju Kavkazom preko agencije, ali kako kažu poslednji put. Oduševili su se i pozdravili to što smo ovde u potpuno sopstvenoj režiji i organizaciji. Vratili su se danas iz Jermenije pa su puni utisaka. Kažu da je tamo sve još jeftinije i da su ljudi veoma srdačni. Pozdravili smo se sa njima i otišli na večeru. Jeli smo u peakri, hađapuri sa sirom i sa pasuljem. Bilo je ukusno. ​ Neverovatno. Tbilisi je ogroman grad, prepun iznenađenja na svakom pojedinačnom koraku ima se šta videti, ali mi smo ga se nekako prezasitili. Zbog toga smo jedva čekali da se uputimo ka Jermeniji, pa smo rezervisali hostel na jednu noć u Jerevanu, jer nismo znali tek tamo šta nas očekuje. Otišli smo do autobuske stanice gde je bilo, naravno, milion ljudi, turističkih agencija, kombija i mini-buseva. Svi nas vuku za rukav i nude vožnju. Ovde se mogu pronaći linije do Ukrajine, Grčke, Bugarske, Turske, Rusije, ali ne i do Jermenije. Pitali smo redom, ali nigde nismo dobili informaciju ko vozi do tamo. Popeli smo se starim i oronulim stepenicama na platformu gde je pisalo “autobuska stanica” na ruskom jeziku. Sve je bilo pusto, peroni prazni, a na jednom od njih natpis “Autobusi za Jermeniju više ne saobraćaju!”. Izašli smo iz čitavog kompleksa i ugledali na parkingu “divlje” taksiste. Dvoje od njih su saobraćali do Jerevana. Ovoga puta pregovaračka palica je bila u rukama Aleksandra. Dok je on pregovarao, nas četvoro je kao obezbeđenje stajalo oko njega i na svaku ponudu koju je Aca dobijao, mi smo klimali glavama “Njet, njet, njet…”. Tražili smo prevoz uveče oko deset sati kako bismo u Jerevan stigli ujutru, međutim niko nije želeo noću da vozi, a tada nam još uvek nije bilo jasno zašto. Konačno smo se dogovorili sa jednim od njih za cenu od oko 13 evra po osobi u jednom pravcu. To i nije tako mnogo za oko 350 kilometara puta i negde oko šest sati vožnje, zbog lošeg asfalta. Prihvatili smo ponudu, a sa nama u kombiju su bile još dve putnice, dve Ruskinje. Krećemo ka Jermeniji i svi smo uzbzđeni, kao da nam je to baš i trebalo u ovom trenutku. Republika Jermenija ili na jermenskom jeziku Hajastan je kontinentalna planinska država u regionu Zakavkazja. Graniči se sa Gruzijom, Azerbejdzanom, defakto nezavisnom Republikom Nagorno Karabah, Iranom, azerbejdžanskom enklavom Nahčivan i sa Turskom. Ono što je meni posebno interesantno jeste da zbog reljefa i geografskog položaja, na ovoj teritoriji se mogu izdvojiti šest različitih klimatskih zona. Verovatno zbog toga na krajnjem jugu zemlje se proizvodi južno vože - limun, nar, narandže, masiline i slično. Nekadašnja je članica SSSR-a, do 1990. godine. Napuštanje saveza bilo je bolno za ovu državu, a bol je prouzrokovao krvavi rat između Azerbejdžana i Nagorno-Karabaha koji je podržan od strane Jermenije. Tim povodom od 1993. godine, Azerbejdžan je Jermeniji uveo trgovačku i saobraćajnu blokadu, a potom je svoje granice zatvorila i Turska što je dodatno uništilo već dovoljno slabu ekonomiju ove zemlje. Uvoz i izvoz iz zemlje obavlja se samo preko graničnih prelaza sa  Gruzijom i Iranom.  Po poslednjem popisu stanovništva iz 2010. godine, u Jermeniji živi oko 3 miliona stanovnika. Smatra se da van zemlje živi oko 8 miliona Jermena koji su tokom istorije emigrirali širom sveta. Jermenski jezik je službeni jezik ove zemlje. Uprkos tome, ruski je široko rasprostranjen i u upotrebi. Po veroispovesti 99% stanovništva je hrišćansko, a pripadnici su jermenske apostolske crkve. U glavnom gradu, Jerevanu živi oko milion stanovnika što čini trećinu populacije cele zemlje. Najveći potres na celokupan razvoj Jermenije bio je genocid koji je Turska počinila 1915. godine u kome je stradalo preko milion nedužnih Jermena. Turska nikada nije priznala ovaj genocid. Prirodne lepote ove zemlje i ljubaznost ovog naroda treba doživeti i zbog toga se vraćam našem putovanju, direktno u kombi kojim smo putovali do glavnog grada Jermenije, Jerevana grada. Dok ljubazni srednjovečni čiča, tamnog tena i krupnih kavkaških očiju, ne skida nogu sa papučice za gas i dok se njegovim kombijem probijamo kroz neopisive krajolike, meni telo treperi. Valjda je to od uzbuđenja. Na radiju svira neka vesela gruzijska muzika - duboki muški glasovi praćeni prodornim tarabukama. Svi su se udubili u pejzaže koji nas okružuju, a ja, šćućuren između Milene i Ace, gledam ispred sebe i razmišljam. Da li je moguće da ću posetiti Jermeniju?! Dugo već godina maštam kako pijem jermensku kafu, gledam u planinu Ararat i pričam sa lokalcima i kako dok slušam njihovu priču, živim svoj san. A onda čujem muziku – odjek glasnog tupana protkan zvucima zavijanja zurne. Onda se hvatam u kolo i zajedno sa njima igram „Kočari“, čuveni tradicionalni jermenski ples. - O čemu sad razmišljaš? – uptiao me je Aca. - O Jermeniji i šta nas tamo čeka – odgovorih. - 'Ajde pitaj ove Ruskinje gde idu – predložio je Aca da razbijemo monotoniju u kombiju. - - Moj ruski je dobar tek toliko da mogu da komuniciram sa Kavkažanima. Sa Rusima, sumnjam... 'Ajde ti? – hrabrio sam ga. - A, što pa da ne... – okuražio se Aleksandar, te je promuljio glavu između dva sedišta ispred nas i priupitao ih – A vi, kuda vi idete? - Mi? – iznenadila se pitanjem, ova prijatnija, dok je druga gledala kroz prozor, bez da se okrene. - Vi, vi! – potvrđivao je Aleksandar. - Mi v Jerevan! – odgovorila je, pomalo uplašeno. - A kak tebja zavut? – nastavio je Aca. - Minja zavut Vika, Viktorija – odgovorila je. - Nice to meet you, ja Aleksandar. Aca je kroz svaku konverzaciju protkao i engleski, i ruski, i srpski. I dok smo se mi smejali jer se automatski prešaltao na engleski, Vika je brže-bolje krenula da ćaska sa drugaricom. Izgledalo je kao da je jedva čekala priliku da nas se reši.  Nismo toliko dugo putovali i ispred nas je bio ogroman jarbol na kojem se vijorila još ogromnija gruzijska zastava. Poptuno nova zgrada državne granice upadala je u oči u okruženju pašnjaka i prelepih zelenih visoravni sa svih strana. Izašli smo iz kombija na poziv vozača i jedan po jedan prošli kontrolu dokumenata. Bili smo jednini od putnika na graničnom prelazu. Carinik koji je fizički neopisivo podsećao na vozača, kao i svi Gruzijci tih godina, svoje krupne oči još više je iskolačio listajući moj pasoš. Pomno je pratio gde sam sve putovao, a onda preskočio sve slobodne stranice i zeleni gruzijski pečat zakucao tek na poslednjoj. Usledila je vožnja nekih stotinak metara, a onda se ispred nas stvorila ne tako ugledna zgrada sa malom zastavom Jermenije. I ovde smo izašli iz vozila i otpešačili do šaltera. Neki ljudi su nas saleteli i na ruskom nam se sa ogromnim oduševljenjem obratili:  - Velika zemlja, veliki narod, veliki ljudi! Dobrodošli braćo Rusi! Slava Rusiji! Živeo Putin! Nije bilo vreme za reakciju jer su dmo mi bili sledeći za kontrolu dokumenata. Prišao nam je jedan carinik, poprilično tamnog tena, velikog nosa i klempavih ušiju, te pitao iz koje zemlje dolazimo. Kada je čuo Srbija, jedva je dočekao da nam kaže da nam je za ulazak u zemlju potrebna viza koju možemo kod njega kupiti. Za državljane Srbije, za Gruziju nije potrebna viza do 365 dana. Za Jermeniju je to drugačije. Pošto je Lea putovala sa francuskim pasošem, ona je samo prešla liniju koja je razdvajala ove dve kavkaške zemlje. Ni Ruskinjama nije bila potrebna viza. Nas, pak, carinik vodi do šaltera i daje nam formulare koje treba da popunimo, požurujući nas pritome. Prvi na redu bio je Slobodan. Predao je popunjeni formular i pasoš, a carinik, preuzimajući ih, ozari se, razvuče kez do ušiju i beli zubi mu dođoše do izražaja: - Slo-bo-dan! Slobodan! – gledao ga je kao u Boga. - Yes, my name is Slobodan – nije odustajao od engleskog. - Viza košta 22 gruzijska larija, Slobodan – rekao je carinik. Slobodan je platio, a sledeća je bila Milena. Predala je dokumenta, a ovaj se još više ozari: - Mi-lo-še-vić! Milošević! – opet nam je pokazao sve zube. - Sluštajte me, ja s njim nemam nikakve veze... – odgovarala je na čistom srpskom jeziku. - Slobodan Milošević! – ovaj je i dalje ponavljao. - Koliko košta viza? – pokazivala mu je rukom da želi da zna cenu, trljajući jagodice prstiju. - 22 gruzijska larija – odgovorio je ovaj. - Znate kako gospodine, 22 larija nije isto što i 6 evra. Na sajtu je pisalo šest evra. Vi se ugrađujete. To je čista krađa i ja mogu... – borila se za pravdu Milena, na svom maternjem jeziku usred male Azije. - Daj mu, bre, kol'ko traži, samo da pređemo granicu – dobacivali smo Aca i ja.- Molim? Ne pada mi napamet! – nastavila je ona. Izvadila je 5 evra i dva i po larija, te platila svoju vizu. - Spasiba! – zahvalio se carinik i zgrabio novac. Nas je  viza koštala takođe 22 larija jer se nismo usudili da pregovaramo za cenu vize na državnoj granici. Milena nam je, pak, pokazala da je to ipak trebalo učiniti. Nekim čudom mi se telefon prikačio na neki slobodan internet pa je u istom mahu počeo da zvoni. Bio je to viber poziv od vozača Ike. Nisam želeo da se javim. Sa svojim ukućanima se nisam čuo toliko ovih dana koliko sa njim. Postajalo je naporno, a posebno jer se trudim da tokom putovanja korišćenje tehnologije svedem na najmanji mogući nivo. Kako smo prešli granicu, vozač je pustio neki ruski radio i pojačao skoro do daske. Ruskinje su pevušile klimajući se levo-desno u kombiju i s vremena na vreme udarajući ramenom o rame Leu, koja je sedela u njihovom redu. Slobodan, koji je do sada sedeo napred, prešao je na moje mesto nazad, a sada sam ja bio taj koji je zadužen da vozaču pravi društvo kako se ne bi uspavao jer je poprilično delovao pospano. Put je dalek i tek su nam predstojili kilometri i kilometri. Novi problemi na koje smo nailazili su nepostojanje asfalta, već samo rupa. Na većini deonica u narednih pedesetak kilometara smo se kretali sporije od pešaka.  Mićo, molim te, kaži mu da smanji tu muziku – dobacila mi je Milena, vidno iznervirana. Ja bih krišom pružio ruku do radija i utišao ga, ali nakon nekoliko minuta, vozač je vraćao jačinu na skoro maksimum. I meni je ta muzika šetala živicima.  Nakon sat vremena klaćenja po krivudavim „putevima“ ili bolje rečeno rupama, stali smo pored jednog „restorana“. - Na, na, na, ljubov, ljubov... Samo to čujem u glavi! – rekla je Milena izlazeći iz kombija. - Šta mislite da slušamo ipak gruzijsku muziku? - okrenuo sam se pitanjem prema vozaču koji je već bio ispred nas na putu do nekog lokala. - Ovde ćemo napraviti pola sata pauzu. Možete da probate jermenski roštilj i razmenite novac po najboljem kursu - objasnio je šofer ignorišući moj predlog za promenu muzike. Nakon pauze u tom nazovi etno restoranu sa fenomenalnim pogledom na jarko zelene planinske pašnjake, ostalo nam je još četiri sata do cilja. Vozač nam je rekao da je put u užasnom stanju i da će zbog toga vožnja malo duže potrajati. Kretali smo se visokim planinama čiju nadmorsku visinu ne znam, ali znam da je visoko s obzirom da su mi se uši potpuno zatvorile. Odskakujući u kombiju koji pokušava da zaobiđe na desetina rupa na svakom metru, primetio sam da se približavamo nekom selu. Kiša je prskala, a padala je i ovih dana, s obzirom da su sve rupe pune vodom. Ne znam gde smo jer jermenski alfabet ne poznajem, pa je tabla koja stoji za ulaz u selo, u ovom slučaju beskorisna. Ide nam u susret krdo od dvadesetak mršavih krava predvođene malim dečakom. Što zbog krava koje sada obilazimo, što zbog rupa, krećemo se brzinom kornjače, pa mogu dobro da opazim sve oko sebe. Progutao sam knedlu, duša mi se ispuni tugom, a oči zasuziše kada ugledah tog mališu izbliza. Na nogama je imao plastične plave sandalice koje su se nekada davno kod nas nosile, pantalone su bile zvonarice od somota, a majičica nekako premala čak i njemu tako sićušnom. Držao je štap u jednoj ruci, dok nas je drugom  pozdravljao, razvijajući osmeh do ušiju. I on je nešto tamnijeg tena pa su mu beli zubići dolazili do izražaja u odnosu na ten i gustu crnu čupavu kosu. Nije imao više od deset godina. Mi smo ga prošli, ali ta slika je još dugo, dugo ostala u mojoj glavi, u mojim mislima, u mojim očima i mom srcu. Ja više nisam bio ja od pre par minuta. Primetio sam da su i ostali ćutali. Okrenuo sam se sa prvog sedišta da pogledam saputnike i uhvatio sam Aci isto tako beznadežan pogled. Bilo mi je sve jasno.  Kuće su bile od kamena, pa čak i krovovi od kamenih ploča. Iz svake od njih je virio po čunak koji se pušio. Očigledno je unutra hladno i ne može se bez vatre. Nisam stiguran da imaju elektirčnu energiju, ali se nadam da da. Isto su takve i ograde, od slaganog kamenja. Duž celog sela vire neke zarđale cevi za gas i vodu. I ta slika se ponavlja ponovo i ponovo. Sve češće smo nailazili na po jednog vojnika kako patrolira selima, a neretko smo nailazili i na tenkove i razna vojna vozila.  Sve češće, takođe, nailazimo na stare ljude koji vuku magarce i volove, koji su sve mršaviji. Iako ima pregršt trave svuda unaokolo, očigledno nije dovoljno kvalitetna za stoku, pa ista oskudeva. Sve je mršavo, pa čak i psi, mačke i živina. Čini mi se da nisam bio emotivno spreman na sve ovo. Nisam baš ovako zamišljao ovaj deo sveta. Usput susrećemo automobile ruske marke lada i to najstarijih mogućih tipova. Ne mogu se uporediti vozila koja se koriste u Gruziji i ovde. I poljoprivredne mašine su prestare. Ovde je vreme stalo. I dok gutam po ko zna koju knedlu, osmeh mi izmami ogromno jato gusaka koje nam ležerno i bez žurbe prelazi put. Sada već nazivi sela i prodavnica počinju da budu sve češće na ruskom jeziku. I dalje smo na nekoj većoj nadmorskoj visini koja nam omogućava divne poglede na apostolske crkve na okolnim vrhovima brda i planina. Ubrzo kreću polja vinograda i vegetacija je sada dosta slična našoj. Konačno, ulazimo u neki omanji grad sačinjen od sivih zgrada sa oronulom fasadom i sivim kućama oko njih. Na desetine vojnika stoji u blatu do kolenima u centru grada, a na mestu za parking se vide pored vojnih vozila, sve same lade u raznim bojama.  Granica sa Turksom je kompletno zatvorena, a nemojte se čuditi za vojsku. - Oni su trenutno u obostrano objavljenom ratu sa Azerbejdzanom - prokomentarisao je vozač, jer je verovatno primetio ili razumeo kada smo komentarisali često prisustvo vojske. - Aham… - bilo je sve što smo prokomentarisali. Zaustavili smo se na jednoj od benzinskih stanica kako bismo natočili gorivo. Stanice izgledaju jadno, a radnici nemaju nikakva odela, već samo torbicu oko pojasa koja im služi kao kasa. Nema računa i nema nikakvog traga trgovine. Cevi za gas su sada iznad nas i prelaze ulicu, a sve bandere stoje pod uglom od oko šezdeset stepeni. Dolazimo do raskrsnice gde umesto policajca, neki čikica, rekao bih lokalac, reguliše saobraćaj. S obzirom da smo još uvek u ataru tog grada, asfalt je krpljen milion puta, pa se ne krećemo tako sporo. Čini mi se da od raspada SSSR-a, ovde ništa nije novo izgrađeno. Primećujem da se i ljudi fizički razlikuju od Gruzijaca. Za razliku od Gruzije u kojoj se saobraćaj odvija neverovatnom brzinom, ovde je sve usporeno, a posebno u delu u kojem smo sada. Nigde nikog nema na putu, a oko nas kreću ogromne zimzelene šume. Ni od kuda ispred nas se stvori krdo buša koje pije vodu iz bara sa asfalta. Uredno ih čekamo, ali pošto je evidentno da će potrajati, vozač počinje da trubi i da ih zaobilazi. Nisam bio u Indiji, ali me ovakve scene uvek na nju sete. Ulazimo u naredno selo i prizor gotovo isti kao i u svakom prethodnom - parkirane lade u raznim bojama, kamene kuće i ograde, dim iz čunka, orah i vinova loza u dvorištu, cevi za gas svuda oko nas, a ja uspevam da uhvatim po prvi put naziv sela - Baghanis.