Part 6 - Jerevan, Jermenija

Part 5 - Kavkaz avantura - Jermenija, Jerevan 1/28/2018 Uzdigli smo se do, rekao bih, najviše tačke i onda je ispred nas bio ravni put dug nekoliko kilometara. Sa desne strane je bilo srušeno selo. Sve same napuštene i urušene kuće, a sa leve strane brdo sa crnim rupama koje su, kasnije smo primetili, predstavljale bunkere azerbedjžanske vojske. Vozač se samo izvinio jer će morati da da gas i onda smo počeli da skačemo po kombiju lupajući glave o plafon vozila. Ništa nam nije bilo jasno, pa sam se usudio da pitam o čemu se radi: - Čto se slučilas? - improvizovao sam. ​- Azerbejdžanskaja derevnja, oni budet streljat nas - odgovorio je preplašeno. - Azerbejdžansko, čto? - nisam razumeo. - Eta azersko selo! - našao je sinonim.  Razumeo sam i nisam. Ušli smo na teritoriju Azerbejdžana ili prolazimo kroz okupirano selo, ili ne znam ni sam gde smo, ali vidim da situacija nije nimalo prijatna. Vidim azerbejdžansku zastavu na vrhu brda i tenkove. Okrenuo sam se i video da su svi zanemeli, a ovo troje na zadnjem sedištu je tražilo prevod jer nisu čuli o čemu se radi. Aleksandar im je rekao da ćemo im prevesti uskoro i ućutkao ih. Leteli smo ili bolje rečeno skakali leteći tim putem, a onda je usledila krivina, pa spust.  - Vsjo harašo - osmehnuo se šofer, pokazujući nam da je sada sve u redu. Ja i sam ne znam da vam objasnim zašto smo tim putem prošli i šta se tamo desilo, ali mogu da vam pokažem mapu kako to izgleda. Uokvireno je mesto gde se to dogodilo. Put vodi između dve teritorije Azerbejdžana, ovog kružića levo i desne teritorije. Takvih mesta ima i u Azerbejdžanu kao što se vidi na slici, a pripadaju Jermeniji. Mislim da ni oni tačno ne znaju koja je čija teritorija. I tako, preživeli smo ovaj rizičan deo gde, kako nam je kasnije vozač objasnio, vrlo često pucaju na vozila bez ikakvog razloga ili najave. Izvinio nam se još jednom na preživljenom stresu i rekao da nećemo više zalaziti u mešovita područja, ali da ćemo sa visoravni koja sledi uspeti da vidimo Azerbejdzan i veliko jermensko jezero Sevan, pored kojeg ćemo proći. I zaista, pogled na ove dve stvari nas je naterao da zaboravimo prethodnu situaciju, makar na kratko. Kako se spuštamo sa visokih planina i kako se nadmorska visina smanjuje, tako ulazimo u nešto uređenija sela, ali i dalje siromašna. Sada prolazimo pored voćnjaka prepunih kajsijama. Kajsija je pored nara, zaštitni znak ove zemlje. S vremena na vreme sretnemo poneka besna kola, ali tablice nam govore da se radi o ruskim turistima ili jermenima koji žive u Rusiji. Srećemo i putare koji vredno rade - mešaju asfalt u ručnim kolicima, zasipuju rupe i to ravnaju lopatama. Naravno, bez ikakvog obeležja da se tu radi o radovima i da su oni na sred puta.  Zastali smo pored jednog dragstora da bi šofer kupio cigarete i tu smo uspeli da uspostavimo malo dužu komunikaciju sa saputnicama iz Rusije. Objasnile su nam da idu kod prijatelja iz Jermenije i da će tamo ostati narednih nekoliko dana. Na pitanje koliko ćemo mi ostati, nismo imali odgovora jer ni sami to nismo znali. Prodavnica je bila u sastavu neke trošne kuće, a ispred nje pepsi frižider. Činilo se da je on vredniji od cele prodavnice zajedo sa robom. Iz iste su izleteli presrećni klinci sa nekim čokoladicama u rukama. Marku čokolade su prepoznale naše saputnice jer je očito bila ruska.  Nastavili smo putešestvije ka Jerevanu, a ja sam vozača zamolio da nam kaže nešto više o gradu u koji idemo. Rekao je da Jerevan na sve načine želi da kopira Tbilisi, koji je mnogo moderniji i veći. Kaže da su iskopirali spomenik “majke Gruzije” i napravili “majku Jermenije”, da su sagradili isti toranj i isto ga osvetlili. Kaže da su u vreme SSSR-a, tražili da im se uvede metro u grad, kao što je to bio slučaj sa Tbilisijem. Za to je bilo potrebno ostvarivanje jednog važnog uslova, a to je da grad treba da ima minimum milion stanovnika. To je nateralo vlasti da nasele grad življem iz svih okolnih sela. Konačno su dobili metro, ali samo sa šest stanica, dok Tbilisi ima dvadeset. Objasnio nam je da je njihova vera blizu pravoslavne, ali da su oni gregorijani.  Kopiraju nas kako stignu, ali su veća beda od nas - zaključio je i onda mu je pažnju skrenulo jezero kojem smo se skroz približili. Je l’ ovo Sevan? - upitao sam. Sevan, da. Ne možete potonuti u tom jezeru, takav je sastav vode. Mnogo je hladno za plivanje, čak i leti, ali to je jermensko more. Svi tu dolaze na letovanje ili idu na naše gruzijsko Crno more. Tamo je bolje i voda je toplija - dodatno nam je objasnio. Postao je pričljiviji. Prolazimo pored stada ovaca i pasa čuvara, čuvenih kavkaških ovčara. Put postaje sve bolji i bolji i stiče se utisak da smo bilzu civilizacije. I eto nas u Jerevanu. Potpuno novi putevi, ogromni hoteli, moteli, kazina i diskoteke, mnogo fontana i prelepih zgrada svuda oko nas. Grad je veliki i na prvi pogled totalna suprotnost onoga što već satima gledamo. Brzo i lako smo stigli do hostela naših saputnica, a onda nešto teže i do našeg. Pozdravili smo se sa vozačem i otišli do recepcije.  - Dobro veče. Mi smo iz Srbije. Imamo rezervaciju za sutra, ali da li možda imate slobodnih mesta i za večeras. Bili bismo vam veoma zahvalni - obratila im se Milena na engleskom. - Dobro veče i dobro vi nama došli. Naravno da ima mesta, a i da nema, nešto bismo smislili, samo vi nemojte da nam se brinete - odgovorila je natapirana i potpuno našminkana žena na recepciji. - Ja bih voelo da odmah kažete koja je cena, jer na internetu nam nije bilo baš najjasnije i da odmah platimo te dve noći - bio sam izričit u svojim namerama vođen lošim iskustvom oko plaćanja i dogovaranja smeštaja u Gruziji. - Ne može tako. Sada morate da se odmorite. Skoro je ponoć i sasvim sam sigurna da ste dugo putovali. Idite stepenicama dole do trpezarije i desno su vrata koja vode do vaše sobe. Moje ime je Lusi i vama sam na raspolaganju 24 sata. Sutra vas budim za doručak. Ajde, laku noć. Čekajte, mi nismo bukirali smeštaj sa doručkom. - Koliko košta doručak? - opet sam se bunio ja. - Ne tiče vas se koja je cena doručka jer to kuća časti, a sada na spavanje. Budim vas u deset. Laku noć - pozdravila nas je na ruskom. - Šnorhakalutjun - promrmljao sam hvala na jermenskom, a ona se oduševila. Svaka čast, bravo! Odlično ti ide jermenski - hrabrila me i motivisala da nastavim dalje.  I umesto u sobu, ja sam s Lusi ostao da ćaskam o Jermeniji i Jerevanu naredna dva sata. Na svom računaru mi je pokazala prezentaciju za turiste koju je sama napravila. Kako se opuštala tako je mešala engleski, ruski i jermenski, pa nisam ni sam siguran koliko sam razumeo i ispratio sve to, ali sam slike svakako registrovao. Večmedzijan, Garni… - govorila je nazive nekih mesta koja nam toplo preporučuje da posetimo. Postajao sam sve umorniji, a zevanje na pet minuta je tome i svedočilo. Sklopila je lap-top i poželela mi laku noć. U sobi je bilo desetak kreveta i svi su već bili popunjeni od strane tursita i mojih saputnika, dok sam ja proćaskao sa recepcionarkom Lusi. Ostao mi je krevet na spratu iznad jednog debelog Azijata koji je uveliko hrkao. Izgledao je kao sumo rvač, pa sam se krišom popeo na merdevine do svog parčeta sobe.  Sve je bilo poprilično novo i simpatično u ovom hostelu, a onda smo saznali da je i sami hostel nov. To nam je ispirčala Lusi pošto nas je već oko pola deset probudila za doručak. Otišli smo do kuhinje gde je ona pržila jaja na oko i viršle samo za nas. Ubacivala nam je u tanjire kako je završavala porcije, a onda dala hleb i objasnila gde možemo da skuvamo kafu i čaj na račun kuće. Razlog zbog kojeg sam se odlučio da posetim Jermeniju nije samo moj san i dugoročna želja, već i prijateljica Lilit koja nas je posle doručka čekala na kaskadnom trgu Jerevana grada.  - Da li je moguće? - trčala je raširenih ruku i sa ogromnim i iskrenim osmehom ka meni. - Koliko se dugo nismo videli? - upitala me je nakon pozdravljanja. - Mislim da je već prošlo godinu dana - pokušavao sam da se prisetim. Lilit se upoznala sa mojim prijateljima i onda nam preporučila da odemo do jednog, za nju, posebnog mesta na “ponćik”. To smo i učinili i ne znajući šta je to. Lokal je bio prelep i imao sam osećaj da sam u crtanom filmu. Sa plafona su padale i uzdizale se razne figurice, proletali su avioni, a po zidovima se kretali vozovi. Sve je bilo živopisno, a na stotine vrsta bombona na rafovima, u svim bojama, tome su doprinosile. Kupila nam je kilogram raznih jermenskih bombona, a onda odvela na sprat na “ponćik” što se ispostavilo da su krofne sa raznim pelivima. Krofna sa prelivom je koštala dvadesetak dinara. Ovde smo ostali dok nije prestala kiša koja je u međuvremenu počela, a onda smo odšetali do zgrade opere, velikog trga, saborne crkve, pijace, fontane… Celi grad je izgrađen od posebnog kamena vrlo specifične boje, nešto između pink i narandžaste. Potom smo jeli čuveni jermenski roštilj u tortilji i pili lokalno zedazeni pivo. Nakon toga smo se uputili na Univerzitet na kojem je Lilit nekada studirala. Tamo je bila izložba tradicionalne narodne nošnje iz svih delova Jermenije i Nagorno Karabah-a, kao i tradicionalnih folklornih igara što je mene posebno interesovalo. Uveče smo bili pozvani na večeru kod Lilit. Tamo nas je dočekala cela porodica - otac, majka, dve sestre, zet i sestričina. Svi su perfektno govorili ruski, pa komunikacija nije bila nemoguća, kao sa prethodnim internacionalnim posetiocima koje je Lilit imala. Tome se posebno radovao šaljivi otac, jer je mogao konačno da sa nekim iz inostranstva zbiva šale i da ponosno reprezentuje svoju državu kroz istoriju. Odmah, po dolasku na Kavkaz, spazili smo da je ovde intenzivnije prisutan patrijahat, ali u ovoj porodici to nam se potvrdilo. Žene su servirale hranu i dosipavale piće, te uglavnom ćutale, dok je otac, glava porodice, dominirao: - Dobrodošli dragi gosti u Jermeniju. Najbolji konjak na svetu se pravi upravo ovde. I zato, nazdraviću vam jednom u vaše ime i za vaše zdravlje - a onda je nazdravio samo Aci, Slobodanu, meni i zetu. - Na zdravlje - pružila je čašu ka njemu, Milena. - Ha, ha, ha - nasmejao se na kriške, a onda pružio čašu ka Mileni - Živa bila mlada devojko - vidno iznenađen njenim činom. - Ova vodka je od 80 procenata alkohola. Najjače piće ikada. Da li bi ti Milane to mogao da probaš i da dokažeš da su Srbi jaki kao i mi Jermeni? - priupitao me je pružajući mi flašu. - Naravno! Uvek spreman da to dokažem - našalio sam se, ali potpuno spreman za to. - Ne, nije to za vas. To nije za dobre goste. Ne želim da vas ubijem - našalio se i vratio vlašu u orman. - I vina su nam najbolja na svetu. Ovde možete probati vino od svega i svačega i to i crno i belo. Na primer od nara je najpoznatije, ali ima i od malina, kupina, kajsija, šljive… - nabrajao je potpuno ponosno. Ponudio nam je i sipao vino, a onda se prešaltao na istoriju. - Jermeni su najstarija nacija na svetu. Stari smo 5000 godina kao narod. Koliko je star vaš narod? - pitao je. - 5001. godinu - odgovorio sam šaljivo. On se prvo namrgodio, pogledao me značajno, a onda svim glasom počeo da se smeje.  I tako je trajala vrlo interesantna komunikacija, a kada nismo bili u prilici da razumemo njegov ruski, Lilit je upadala kao prevodilac i to nam na engleskom objasnila. Za to vreme njen otac bi nam govorio na ruskom gotov uvek “Vi ste glupi”, naravno kroz šaljiv ton i smeh. Onda nas je ispitivao šta smo po zanimanju. - Ja sam ekonomista - predstavio sam se prvi. - Ha, ha, ha - opet se slatko ismejao. - Ti? Pa ti ne znaš koliko je dva plus dva - dodao je. - Kako ne znam?! Pa, tri! - našalio sam se. - Tri? - iskolačio je oči. - Lilit, rekao sam ti da je tvoj prijatelj glup, a evo dokaza - smejao se. - Opet ste mi sipali konjak? - pitao sam ga. - Naravno! Pij tu i ćuti - ohrabrivao me je.  Hrana je bila preukusna i stalno su nas nudili. On alkoholom, a žene hranom - plejskavicama od krompira, biftekom prelivenim topljenim kačkavaljem i umakom od pečuraka, raznim salatama, povrćem i pirinčem. Posebno mi se dopao domaći sok od jagoda i od kajsija. Čak smo i to uspeli probati. A nakon svega usledila je baklava, voće i razne jermenske bombone.  Domaćin mi je nalio još jedan, ko zna koji po redu, konjak i prozvao da održim zdravicu, pa sam to morao da učinim: - Hvala vam na gostoprimstvu. Veliko mi je zadovoljstvo i sreća biti ovde sa vama. Hvala što ste podelili sve ovo sa nama. Imam posebno saosećanje sa vašim narodom i vašom zemljom. Žao mi je zbog nemilih događaja koji su potresli vašu zemlju i nadam se i nazdravljam za bolju budućnost za sve nas. Živeli!​ Njemu su se napunile oči suzama, a onda me je tresnuo iz sve sange rukom po leđima. Zahvaljivao se i pozivao Acu, a onda i Slobodana da održi zdravicu. Milena se bunila da želi i ona, ali joj nije to dozvolio, naravno na šaljivi način.  Situaciju smo malo uozbiljili kada nam je govorio o nepriznatom genocidu, od strane Turske, nad Jermenima, proterivanje, silovanja i uništavanje svetih mesta i groblja u svakom selu. Pozvao nas je do prozora i iako je bio mrak, pokazao prstom na strani sa koje se ujutru vidi vrh planine Ararat, koja je nekada bila u sastavu Jermenije. Svakog jutra on pije kafu na balkonu, a zimi na prozoru, i gleda u planinu, moleći se za žrtve genocida i pokajanje onih koji su to uradili. Nisam se prešao kada sam rekao da su presenzitivan narod i da zbog gubitaka u istoriji su spremni da puste suzu javno. Objasnio nam je da radi kao novinar i plus kao profesionalni fotogaraf, te da je mnogo zauzet, ali da bi voleo da nas svojim autom provoza gradom i okolinom ako ugrabi vreme. Teška srca smo se rastali. Buđenje u hostelu je proteklo u istom ambijentu. Lusi i doručak, a ovog puta palačinke. Kako je koju završila tako bi nam je zalepila u tanjir, direktno iz tiganja i zapovedala “Jedite!”. Za susednim stolom bili su jedan stariji kosmati i bradati gospodin i moj “kolega”, kako su se šalili saputnici sa mom, sumo rvač. Ljubazno smo ih pozdravili, a kosmato-bradati gospodin se predstavio kao Stefanos. Veoma je komunikativan. Saznali smo da govori grčki, pa je to oduševilo Slobodana koji takođe priča ovaj jezik. Nakon doručka su izašli ispred hostela da se ispričaju, a onda se naš drug vratio sa pet sladoleda.  - Stefanos je veoma zavoleo našu priču i želeo da nas počasti - rekao nam je Slobodan dok nam je delio sladolede. -Pa što nas ne počasti pivom bar! - šalio se Aleskandar.