Kavkaz avantura 2017

Part 5 - Kavkaz avantura - Jermenija, Jerevan 1/28/2018 Uzdigli smo se do, rekao bih, najviše tačke i onda je ispred nas bio ravni put dug nekoliko kilometara. Sa desne strane je bilo srušeno selo. Sve same napuštene i urušene kuće, a sa leve strane brdo sa crnim rupama koje su, kasnije smo primetili, predstavljale bunkere azerbedjžanske vojske. Vozač se samo izvinio jer će  morati da da gas i onda smo počeli da skačemo po kombiju lupajući glave o plafon vozila. Ništa nam nije bilo jasno, pa sam se usudio da pitam o čemu se radi: - Čto se slučilas? - improvizovao sam. ​-  Azerbejdžanskaja derevnja, oni budet streljat nas - odgovorio je preplašeno. -  Azerbejdžansko, čto? - nisam razumeo. -  Eta azersko selo! - našao je sinonim.  Razumeo sam i nisam. Ušli smo na teritoriju Azerbejdžana ili prolazimo kroz okupirano selo, ili ne znam ni sam gde smo, ali vidim da situacija nije nimalo prijatna. Vidim azerbejdžansku zastavu na vrhu brda i tenkove. Okrenuo sam se i video

  I dok smo se mi smetali, Lea i Slobodan su napravili pauzu za cigaretu gde su konačno upoznali nekog s kim je Lea mogla pričati na francuskom jeziku. Bio je to momak koji se takođe oduševio susretom. -  Ćao! Ja sam Lea – predstavila se naša Francuskinja nepoznatom liku, dok su pušili u haustoru. -  Zdravo! Stiven, drago mi je – predstavio se mladić na engleskom. -  Odakle si? – upitala ga je Lea. -  Iz Francuske! – odgovorio je Stiven. -  Ne mogu da verujem! Ja sam isto! – skočila je od radosti, Lea. -  S kim si ovde? – upitao je mladić u nastavku razgovora, vidno oduševljen susretom. -  S drugarima iz Srbije – odgovorila je Lea. -  Srbija! Ne mogu da verujem! Moja majka je iz Novog Sada! Ja sam polu Srbin, a polu Francuz – oduševio se Stiven i krenuo da parla na srpskom. -  O ne, opet srpski – našalila se Lea, a onda su još neko vreme ćaskali dok se nije pojavila potpuno ni od kuda, sama, preslatka devojčica. Bila je to Bela iz Kazastana koja je sa svojom majkom odsela

Nakon nekoliko sati vožnje, stigli smo u banju. Priroda je bila vidno drugačija. Kavkaz se više ne vidi, ali se vide neka brda i planine presvučene zimzelenim stablima. Vazduh je prečist, a priroda ostavlja bez daha. Nije valjalo jedino to što je počelo da grmi i da pada kiša, ali bili smo umorni, pa nam nije smetalo. Preko interneta sam rezervisao privatnu kuću tj. sobe za večeras. Imali smo adresu pa nas je šofer do nje odvez’o, a onda smo se i pozdravili sa njim, poželeći mu srećan put nazad za Kutaisi.  U malom dvorištu, oklopljenom vinovom lozom, nikog nije bilo, a na drugom spratu kućice, sedeli su neki momci. Otiš’o sam do njih i pokušao da im objasnim da imamo rezervaciju smeštaja, ali oni su me bledo gledali i usmerili na donji sprat – na gazdaricu. Nisu razumeli engleski jezik, a ni gazdarica, koja nam se silno obradovala. -  Minja zavut Ija! Unikaljnoe imja – predstavila se . -  Minja zavut Milan – pruzio sam joj ruku i preds