Part 2 - Kutaisi

- Gamalđoba! – pozdravio sam damu sa blago iskošenim i krupnim očima u policajskoj uniformi. Bila je to jedna od ne tako mnogo reči iz gruzijskog jezika koje sam uspeo da u danima koji su prethodili ovom putešestviju, upamtim. ​- Dobrodošli u Gruziju! – obratila mi se na engleskom, razvukla je kez i svom snagom tresnula okrugli zeleni pečat na poslednjoj stranici mog pasoša. ​ U trenucima dokolice u Norveškoj, Ika me je učio da psujem na gruzijskom. Sada su mi se te psovke izmešale sa učtivim rečima koje sam pokušavao da zapamtim, pa me je strah da ih upotrebim, ali ipak se oprobam: - Madloba! – valjda to beše hvala. Ima nešto slično što znači nešto vrlo pogrdno. ​- Ara pris! – osmehnu mi se još jedared mlada dama, a ja shvatih da sam pogodio reč. Za mnom idu i moji saputnici. Svi sa ručnim prtljagom. Petoro nas je, ali ovde je većina vozila sa po sedam sedišta, pa je lako pronaći prevoz do grada – hostela.  Posle Tbilisija, glavnog grada Gruzije, Kutaisi je drugi po veličini grad i predstavlja administrativni centar ove države. Procenjuje se da ima oko 190.000 stanovnika, ali sa tendencijom opadanja. Preseca ga mutna reka Rioni. Kutaisi je glavni grad regije Imereti. Poprilično je prostran, pa nam treba malo vremena da se orijentišemo gde je naš hostel u odnosu na ono što smo u ovom gradu i regiji planirali da obiđemo. Prolazimo kroz raskošni park koji obiluje uglavnom palmama i četinarima i izbijamo pravo na ulicu koja vodi do našeg hostela ispred kojeg su dve lade koje je i vreme, ali i korozija pojela, i jedan izuzetno mršav konj. Poprilično smo tihi, s obzirom da je odmor počeo. Ispred ulaznih vrata ogromne zgrade sa ogromnim, ne tako novim, prozorima, razapeto je zlatno jagnje koje simbolizuje zlatno runo. Tako se i zove hostel. Guram preteška vrata čije škripanje odljeva visokim hodnicima. Penjemo se stepeništem do vrata na kojima je stajao natpis „bazeni“  na engleskom jeziku, ali i strelica za recepciju na sledećem spratu. Kucam, a onda otvaram vrata. Gamalđoba! – obraćam se poprilično punijem gospodinu iskolačenih očiju. Hello, Milan! – pozdravio me je na engleskom.Hm... Kako zna da sam to ja? Da li neko u ovom hostelu uopšte odseda osim nas? Nevericu gde smo došli produbila je devojka sa iskrivljenim vratom, krvavim levim okom i krivim levim ekstremitetom. Domaćin je rekao da ga pratimo, a nas petoro, zajedno sa nesrećnom devojkom to i učinismo. Blaga jeza me prolazi, ali nisam siguran da li od ovih ljudi ili od celog ambijenta. Ovo je kuhinja. Ovde možete da jedete i pijete kafu – objasnio nam je na ne tako dobrom engleskom jeziku. U kuhinji je bila simpatična, ali preozbiljna gospođa koja nas nije ni pogledala. Nastavili smo dalje tesnim, ali izuzetno dugačkim hodnikom do sobe broj deset. Usput nam je potvrdio da je cena po osobi za noć četiri evra, kao i na internetu. Ovo je vaša soba. Osmokrevetna je, ali ćete je samo vi koristiti, jer drugih gostiju nemamo – dodao je pokazujući nam na orman sa posteljinom i peškirima, tuš kabinu i toalet u sastavu sobe, a potom odlazi, a za njim i devojka. Svako je izabrao krevet i seo. Složili smo se da sve ovo podseća na početak nekog horor filma. Pogled kroz prozor pucao je na srušenu zgradu, a iza nje na one dve stare lade i mršavog konja. Hodajući levo-desno po sobi, brodski pod proizvodi zvuk koji sam samo čuo na filmovima. Zgrada je praistorijska, rekao bih, ali dorađena i pretovrena u hostel. Nameštaj deluje relativno novo i čisto. Nakon što smo se raskomotili i sredili, pošli smo do grada. Silazeći stepeništem, došli smo na ideju da otvorimo vrata na kojima je pisalo „bazen“. Vrata su vodila vani, a ispred nas je bilo groblje bazena – skoro praznih i oronulih. Oko njih su polomljene ležaljke i sucobrani, ko zna od kada, ali i figure Asteriksa, Obeliksa i drugih junaka u prirodnoj veličini. Celi ambijent dobija na značaju zahvaljujući horu žaba koje ovde, definitivno, već duže vremena caruju. Odlučujemo se da zatvorimo vrata i pođemo u grad.  Centar je od hostela udaljen na desetak kilometara tako da se odlučujemo za „maršrutku“ – mini autobus ili kombi koji je ovde tipično prevozno sredstvo. Upitali smo mladiće koji su govorili engleski jezik za maršrutku do centra. Bili smo na pogrešnoj stanici pa su nas bukvalno uhvatili pod ruku i odveli do stanice u blizini. Rekli su nam da kartu plaćamo 0,40 larija što je negde malo manje od 20 dinara. Tako je i bilo. Pored vozača stoji ponjavica na koju putnici, prilikom izlaska, bace novac, a ako je potreban kusur, sami ga uzmu. Ovde nema švercovanja i sve fenomenalno funkcioniše, osim saobraćaja. Saobraćaj je stravičan. Iako tehnički postoji leva i desna traka asfalta, semafori, pešački prevozi i saobraćajni znaci, pa i policajci i kamere na putu, niko ništa ne poštuje. Ne zna se ko koga pretiče i s koje strane. Sada mi je jasno zašto mi je drug Ika rekao da ne pomišljamo da rentiramo auto i da ovde vozimo. Prelazak preko ulice za pešake je često nemoguća misija. Zbog svega toga, ulicu prelazimo u velikoj grupi koju načinimo sa lokalcima i onda se proguramo između vozila do one strane puta.  Čim smo izašli na željenu stanicu, jedan gospodin me upita na ruskom nešto poput ”Skoljka časov?”, a ja pogledah na sat i odgovorih mu na srpskom ”Jedanaest!” Zahvalio mi se sa ”Spasiba”, a ja sam bio tako srećan zbog ostvarene komunikacije, pa čak iako je bila cela skoro pa na srpskom. I to je bio gotovo jedini put da su mi se ljudi na ulici obratili na ruskom. Svaki naredni put su mi prilazili sa svojim lokalnim jezicima i dijalektima, a kada sam im objasnio da ne razumem, uvek bi se nasmejali i rekli da mnogo ličim da sam sa Kavkaza i da su bili sigurni da sam ”njihov”. Komunikacija nam nije predstavljala problem, kako sa lokalcima, tako i između nas samih, jer smo gotovo sve morali da pričamo duplo – prevodimo Lei na engleski. Ipak, ona je razumela određeni nivo srpskog, pa smo u osnovnoj komunikaciji koristili naš maternji jezik, ali ne mogu da zamislim šta je bilo u glavi te mlade Francuskinje sa četvoro Srba na Kavkazu. Svi nešto prodaju i što je posebno lepo, to što prodaju je domaća proizvodnja.  Buckaste bakice sa maramama sede pored ulice i prodaju raznorazne domaće đakonije. Vruće je, ali neki hladni vetrić piri. Zbog toga ali ambijenta koje prave palme pored puta, imam neopisivi osećaj da sam na moru. Sa leve strane se uzdiže veličanstveni Kavkaz obeleo kako od starosti, tako i od snega koji ga skoro celog prekriva iako je maj mesec. Obišli smo ogromnu fontanu na gradskom trgu, nacionalni teatar, a potom se uputili ka katedrali Bagrati na vrhu brda izand grada. Izgledao je veličanstveno odozdo. Prošli smo nekim sokakom ograničenim drvoredom sa desne i zgradama sa leve strane. Iz zgrada je virila roba, na tone robe, a prodavci su je svesrdačno nudili kroz prozore i neka niska vrata. Tu se moglo naći od igle do lokomotive. Nije bilo čega nema - mleko i mlečni proizvodi, voće i povrće, garderoba, meso, cipele, začini... Zatim prolazimo most na reci Rioni. Sve deluje impozantno jer je kanjon reke ogroman, ali je voda braon boje i izgleda poprilično zagađeno. Sa druge strane reke nas je dočekalo na stotine stepenika kojim se uspinjemo do katedrale. Zapravo to je pravoslavno zdanje još iz 11 veka i najveći je verski objekat u Imereti oblasti u Gruziji. Tokom vekova je urušavana i razarana, ali je svaki put obnovljena, pa se i dan danas rekonstruiše i obnavlja. Na ulazu je bilo nekoliko žena koje su prosile. Prosjake smo viđali ispred svake crkve. Čini mi se da dosta njih daje milostinju. Pogled nam se uzdiže na ogromnu katedralu i zvonik, a desno na celi grad. Tek sam tada shvatio koliko je Kutaisi zapravo veliki. Sada mi je jasno da je drugi po veičini grad u Gruziji i da je administrativni centar države. U samoj crkvi je bilo prijatno i lepo. Umetnici su radili ikonostas još uvek. Zatekli smo venčanje i krštenje. S obzirom da je toliko ogromno zdanje, obe ceremonije su se sprovodile istovremeno na drugim krajevima zgrade. Držao sam telefon u ruci i želeo sam da nekog pitam da li mogu da fotografišem unutar objekta, ali me je u tome pretekao sveštenik koji mi je rekao da slobodno mogu da napravim fotografiju. Zahvalio sam mu se, a on me je pitao odakle smo. Kada sam rekao Srbija, potapšao me je po ramenu i rekao “Pravoslavna braća”. Nasmejao se i otišao, a ja sam još neko vreme razgledao. Shvativši da sam izgubio saputnike, izašao sam iz crkve, a onda ih ugledao ispod jednog ogromnog drveta na travi kako se izležavaju. To je i meni bilo i više nego potrebno, pa sam im se pridružio. Ova pauza ili kako je Španci zovu siesta, osvežila nas je i dala energiju da nastavimo dalje.  Spustili smo se do centra grada. Kupili smo neke suvenire i mlevenu kafu, a onda upitali jednog ljubaznog mladića gde možemo i šta možemo da jedemo, a da je gruzijsko. Pokazao nam je odmah tu iza u parku jedan restorančić i rekao da imaju odličan hađapuri – tradicionalno gruzijsko jelo od testa. Nismo odoleli. Ovde smo se malo teže sporazumeli sa konobaricom jer nije govorila ni ruski ni engleski. Menija nije bilo, pa je to dodatno otežavalo stvar, ali na kraju smo dobili ono što smo planirali. Naručili smo po jedan hađapuri sa mesom, zapravo džigericom, sosom i korijanderom. To smo zalili gruzijskim pivom zedazeni i nazdravili ”Kavkaz avanturi” na gruzijskom ”Gamalđoz!”. Vratili smo se u hostel. Razapeto zlatno jagnje na vratima, nas je i ovog puta dočekalo. Imali smo prodavnicu u blizini pa smo otišli u kupovinu. Kupili smo, između ostalog, i po sladoled koji je koštao svega 20-ak dinara. Zadovoljni kupovnom, otišli smo da se spremamo za grad.