Kavkaz avantura 2017

Nakon nekoliko sati vožnje, stigli smo u banju. Priroda je bila vidno drugačija. Kavkaz se više ne vidi, ali se vide neka brda i planine presvučene zimzelenim stablima. Vazduh je prečist, a priroda ostavlja bez daha. Nije valjalo jedino to što je počelo da grmi i da pada kiša, ali bili smo umorni, pa nam nije smetalo. Preko interneta sam rezervisao privatnu kuću tj. sobe za večeras. Imali smo adresu pa nas je šofer do nje odvez’o, a onda smo se i pozdravili sa njim, poželeći mu srećan put nazad za Kutaisi.  U malom dvorištu, oklopljenom vinovom lozom, nikog nije bilo, a na drugom spratu kućice, sedeli su neki momci. Otiš’o sam do njih i pokušao da im objasnim da imamo rezervaciju smeštaja, ali oni su me bledo gledali i usmerili na donji sprat – na gazdaricu. Nisu razumeli engleski jezik, a ni gazdarica, koja nam se silno obradovala. -  Minja zavut Ija! Unikaljnoe imja – predstavila se . -  Minja zavut Milan – pruzio sam jo...

  U hostelu smo dobili novog docimera, Vijetnamca koji nije prestajao da svira klavir koji se nalazio u kuhinji. Bio je presrećan, jer kako nam je objasnio, dugo nije imao priliku da svira. Dobro je svirao, moram da priznam, ali i uprkos tome ne znam koliko su vlasnici hostela bili srećni zbog toga, jer su dremali na recepciji tek pored kuhinje. Ostatak večeri smo proveli u obližnjoj kafanici uređenoj u gruzijskom etno stilu. Naručili smo khinkale sa mesom. To je tanko razvučeno testo punjeno mesom ili drugim nadevima, a onda smotano u obliku smokvice. Potom se to kuva. Tokom kuvanja meso ispusti saft i khinkali narastu. Nismo znali kako se jedu, pa smo gvirili desno i levo da bismo skapirali konačno kako da počnemo. Zapravo, svi oko nas su naručili isto, a jeli su tako što ”smokvicu” uhvate za dršku i onda zagrizu deo, a onu tečnost iz mesa prvo otpiju, pa onda tek pojedu khinkale. Uz njih odlično ide točeno gruzijsko pivo, mada vidim da ljudi i naručuju ”ćaću” – njihovu...

- Gamalđoba! – pozdravio sam damu sa blago iskošenim i krupnim očima u policajskoj uniformi. Bila je to jedna od ne tako mnogo reči iz gruzijskog jezika koje sam uspeo da u danima koji su prethodili ovom putešestviju, upamtim. ​-  Dobrodošli u Gruziju! – obratila mi se na engleskom, razvukla je kez i svom snagom tresnula okrugli zeleni pečat na poslednjoj stranici mog pasoša.  ​ U trenucima dokolice u Norveškoj, Ika me je učio da psujem na gruzijskom. Sada su mi se te psovke izmešale sa učtivim rečima koje sam pokušavao da zapamtim, pa me je strah da ih upotrebim, ali ipak se oprobam: -  Madloba! – valjda to beše hvala. Ima nešto slično što znači nešto vrlo pogrdno. ​-  Ara pris! – osmehnu mi se još jedared mlada dama, a ja shvatih da sam pogodio reč.  Za mnom idu i moji saputnici. Svi sa ručnim prtljagom. Petoro nas je, ali ovde je većina vozila sa po sedam sedišta, pa je lako pronaći prevoz do grada – hostela.   Posle Tbilisija, glavnog...