Part 3 - U putu do banje Borđomi

 

U hostelu smo dobili novog docimera, Vijetnamca koji nije prestajao da svira klavir koji se nalazio u kuhinji. Bio je presrećan, jer kako nam je objasnio, dugo nije imao priliku da svira. Dobro je svirao, moram da priznam, ali i uprkos tome ne znam koliko su vlasnici hostela bili srećni zbog toga, jer su dremali na recepciji tek pored kuhinje.
Ostatak večeri smo proveli u obližnjoj kafanici uređenoj u gruzijskom etno stilu. Naručili smo khinkale sa mesom. To je tanko razvučeno testo punjeno mesom ili drugim nadevima, a onda smotano u obliku smokvice. Potom se to kuva. Tokom kuvanja meso ispusti saft i khinkali narastu. Nismo znali kako se jedu, pa smo gvirili desno i levo da bismo skapirali konačno kako da počnemo. Zapravo, svi oko nas su naručili isto, a jeli su tako što ”smokvicu” uhvate za dršku i onda zagrizu deo, a onu tečnost iz mesa prvo otpiju, pa onda tek pojedu khinkale. Uz njih odlično ide točeno gruzijsko pivo, mada vidim da ljudi i naručuju ”ćaću” – njihovu rakiju pravljenu uglavnom od loze. Pitao sam konobara da li mogu da uđem u kuhinju i slikam i snimam kako se khinkali prave, ali nažalost mi nije dozvolio. Razumem, ipak je to bio jedan od elitnijih restorana u kraju, rekao bih. Na kraju, kada smo dobili račun, nismo znali da li je skrivena kamera ili je to zaista realna cena. Trebalo je da platimo po 150 dinara po osobi za 0,5l piva i po dva khinkalija. U tom trenutku nam je to bila dovoljna doza, ali kasnije, kako smo upoznavali nove vrste ovog jela i bili uvežbaniji kada je u pitanju način na koji se jedu, apetit nam je rastao. Ipak, i dalje je bilo jeftino. Moram priznati da je umeće pojesti khinkal, a da vam ne iscuri saft iz njega ili da se ne raspadne. Bili smo sve bolji i bolji, pa smo jedva čekali sledeći obrok da se i dalje usavršavamo u ovoj disciplini. 

​Dan posle, napustili smo hostel i otišli direktno do stajališta sa privatnim kombijima koji su vozili turiste na različite strane i destinacije. Parking je bio pun, pa je izgledalo da smo stigli baš u pravo vreme za polazak do manastira Gelati, koji smo želeli danas da posetimo. Kako su nas ugledali, svi, ali svi vozači su se stvorili ispred nas i opkolili nas. Svi su pričali u isto vreme, neki na gruzijskom, neki na ruskom, i trudili se da nam prodaju svoj aranžman. Čak iako smo im jasno pričali ”Gelati, Gelati!”, oni su nam prepravljali plan i nudili svoju maršrutu. 

- Gelati manastir? – pitao sam ih.
- Prometeus kejv! – pokazivao nam je rukom da uđemo i nudio turu do pećine.
- Ge-la-ti! – ponavljali smo.
- Kom, kom, kanjon! – drugi nam je nudio prevoz do kanjona. Gelati manastri, Gelati! – bili smo uporni.
- A... Gelati prez 2 časov! – nešto tako nam reče, a mi shvatismo da do tamo imamo prevoz tek za dva sata. Skoljka? – usledio je pregovarač za cenu, Aca.
- Po 5 lari do Gelati, no prez dva časov! – reče jedan od nekoliko brkatih čikica.
- Njet! – rekao je Aca, odlučno.
- Vi ne haćete? – zbunjeno će vozač.
- Eta pravda, njet! – ja mu odgovorih, a Milena prasnu u smeh, jer sam tu rečenicu govorio svima ”To je istina!”.
- A pačemu vi ne haćete? – nastavio je treći vozač.
- Prosta... Ne haćemo! – otkačih ga i pozvah drugare da se udaljimo.

Bilo nam je mnogo da čekamo dva sata. Petoro  nas je i nisam najbolje razumeo zašto nas ne bi vozili odmah sada. Uglavnom su to bili kombiji za sedam putnika i to izuzetno novi i dobri. Sva vozila su nova. Kada smo krenuli, jedan od njih, očigledno najuporniji, jurio nas je do kraja ulice govoreći, na vrlo čudnom ruskom jeziku, svoje predloge i ideje za nas. Na kraju je pobedio. Aca mu je pružio ruku. Dogovor je pao. Idemo do manastira Gelati i to sada – odmah! 

- Izvinjice. Padaždite. Mi golodni. Ja haću poest hađapuri sa sirom! – imrovizovao sam nešto na ruskom, a on me je u potpunosti razumeo.
- Njet probljem. Sejčas ja ježdu v pekarnju – i mi smo njega razumeli.

- Uh, dobro je. Razumemo se – prokometarisali smo.
- Da, da! Svjo harašo! – dodao je.
- Pa vi razumete srpski! – upitah ga.
- Njet, no ja haću učit serbskij jazik – reče nam šofer koji nam se predstavi kao Irakli ili skraćeno Ika. 

Dok smo stigli do manastira, već smo se dovoljno sprijateljili sa Ikom da smo razmenili i telefone i fejsbuk. Pali su planovi za budućnost. Nudio nam je svoj etno smeštaj nedaleko od Crnog mora i obećao da kada ga tamo posetimo, da će da nam da besplatno da pijemo njegovu domaću rakiju ”ćaću” i čuveno gruzijsko vino. ​

Gelati je srednjovektovni manastir čiji je utemeljivač kralj David IV još 1106 godine i kao takav je pod zaštitom UNESKO-a. Neformalno ovo mesto nazivaju ”Druga Sveta Gora”, što govori o tome koliko je ovo mesto za Gruzijce, ali i sav pravoslavni svet, zapravo sveto. U manastiru su sačuvani rukopisi i ikone iz 12 veka u originalu. I iz ovog manastira, posebno sa vidikovca kod Crkve Svetog Nikole u dvorištu, puca pogled na skoro celu Imereti regiju i grad Kutaisi. U manastiru nas je dočekao vodič. Izuzetno ljubazan gospodin koji se oduševio kada je čuo da smo iz Srbije, a posebno iz Niša, pa nas je odmah odveo do dveju ikona i pitao nas da li znamo ko su oni. Da, znali smo. Car Konstantin i Jelena. Konstantin Veliki je rođen u našem gradu, pa smo to, hteli-ne hteli, morali da znamo. Nardnih pola sata nam je govorio o manastiru, pravoslavlju i Gruzijskoj istoriji, što je bilo veoma lepo s njegove strane, jer nismo bili jedini turisti tamo, a poklonio nam je punu pažnju. Kako nam je sve to prijalo, ostali bismo mi i duže, ali imali smo dogovor sa šoferom Ikom, pa smo morali da nastavimo put dalje, do manastira Motsameta, a potom do Prometejeve pećine. 

Motsameta je mali, ali prelep manastir iz 10. Veka, ali je rušen, pa ponovo obnovljen u 19. veku. Legenda kaže da je manastir sagrađen na mestu gde su muslimanski osvajači ubili gruzijske knezove koji su odbili da prihvate islam. Veruje se da ovaj manastir ispunjava želje, pa veliki broj vernika i turista dolazi ovde i tim povodom. Meni, lično, ovaj je manastir zaista ostavio poseban utisak i u njemu sam osetio neopisiv spokoj. Celokupni ambijent je zaista prelep. Arhitektura manastira iz 12. veka u kombinaciji sa odroncima planina i reke u podnožju, stvara neopisiv utisak. 

Prometejeva pećina je bila naša sledeća destiacija. Ulaz je oko 300 dinara, a ja pokušavam da napravim grupni popust sa prodavačicom na ulazu. Pošto ne uspevam, onda je ubeđujem da smo studenti, ali i to ne pomaže jer insistira da vidi studentske knjižice. Odustajemo i plaćamo punu cenu. Nažalost razgledanje pećine  brodićem trenutno ne radi, pa se odlučujemo za pešačko razgledanje. Pećina se nalazi pored grada Ckhaltubo, na 20-ak kilometara od Kutaisija. Pećina je pronađena tek 1984. godine, i važi za najveću prećinu u Gruziji. Samo jedna desetina pećine je otvorena za turiste, a za taj deo je potreban jedan sat da se obiđe. Onda ne mogu da stvorim u glavi koliko je zapravo ova pećina velika. Unutra postoje podzemne reke i jezera i prelepe hale sa nesvakidašnjim ukrasima – stalaktita i stalagmita. Poznata je po ogromnom broju i različitim vrstama slepih miševa i paukova, ali oni ne remete turiste. Staza je uređena i osvetljena raznobojnim svetlima, a sve vreme dok smo hodali uživali smo u pričama vodiča i klasičnoj muzici čiji su se zvuci probijali među ukrasima. Sve je tako bilo do najveće dvorane gde smo imali pravi šou. Svetla su se smenjivala u raznim bojama i osvetljavala su istovremeno različite prirodne figure, a zvuci simfonijskog orkestra su ovaj šou činili još uverljivjim i nezaboravnim. Sat vremena nam je trebalo da lagano prođemo i razgledamo pećinu, a sa druge strane nas je dočekao mini bus koji nas je odvezao do parkinga. Tamo je bio Ika koji nas je strpljivo čekao. Sa Ikom smo ugovorili vožnju, dalje do Boržomija – banje u centralnoj Gruziji, gde je trebalo da prenoćimo na putu za naredne destinacije. U putu je bilo veoma prijatno. Dok su saputnici uglavnom spavali ili slušali muziku, ja sam sa Ikom bez prestanka ćaskao. Objašnjavao mi je svaki detalj koji smo videli, pa između ostalog i nazuki hleb. To je slatki hleb sa suvim grožđem koji je popularan u regiji koju trenutno prolazimo. Kroz čitava sela, ispred kapija su tezge i bakice prodaju. Odmah iza, vidi se pekara. Zastali smo kod jedne i Ika nam je kupio da probamo nazuki, a onda i uveo u jednu od pekara. Pećnica je bila u obliku rupe na sred prostorije, ozidana blatom do pola mestra visine, a duboka do metar i po. Ljubazna žena je lepila testo na unutrašnje zidove, a potom poklopila limom pećnicu. Valjda zato što je pogodio dobar posao, ali valjda zato što smo mu ipak bili i dobro društvo na tom putu, Ika nam je stalno nešto udovoljavao. Stajao je da pijemo svežu izvorsku vodu, da uživamo u pogledu na Kavkaz, a na kraju nam je kupio i po sladoled.